Memedović i Stanković – sjajni tandem za „spas Srbije“

Drugi je Jovan Memedović, autor emisije „Sasvim prirodno“ (svake nedelje na RTS 1). Oba autora i njihove izuzetno značajne emisije, takođe već godinama, ostaju nekako skrajnute, odnosno bez pravih komentara i analiza od strane odgovarajućih stručnjaka i šire javnosti.

Kada ovo govorim, imam u vidu ukupan i pojedinačni rad ovih vrsnih Novinara (da, novinara sa velikim N) na pokušaju osvešćivanja čitavog srpskog društva i naroda, da smo došli u situaciju da se nalazimo pred „provalijom“.

Šta to i na čemu to radi naš sjajni tandem, a sve za spas Srbije? Pre svega, to je rad na ekološkom čišćenju zemlje i društva.

Jovan Memedović, na primer, u poslednje vreme redovno ukazuje i upozorava na više nego potrebnu širu društvenu akciju za spasavanje Stare planine, koju vode sve malobrojniji štitelji te velike planinske lepotice (pre svega protiv nezakonitih, nemoralnih i sebičnih aktivnosti nesavesnih pojedinaca-profitera, na ubacivanju u cevi za mini-hidroelektrane, dragocenih vodnih tokova Stare planine).

Ti hrabri ljudi brane sebe, ali i nas, celu Srbiju, braneći te preostale, žive vodne tokove, bez kojih nema života ni ljudi, ni životinja, ni biljaka, na tom prirodnom blagu istočne Srbije.

Ostale naše planinske lepotice, pre svih Kopaonik i Zlatibor, već su devastirane, bez mogućnosti oporavka. Drugi primer – Jovan Memedović redovno posećuje i prati napore poslednjih usamljenih mladih ljudi u planinama Srbije, koji se junački bore za opstanak u teških životnim uslovima, uz ljubav za prirodu u kojoj žele da ostanu, na svojim malim farmama.

Branko Stanković redovno ukazuje na propadanje srpskog sela, pre svega u brdsko-planinskim delovima zemlje, ukazujući na potrebu da država sa svoje strane pomogne naporima sve malobrojnijih srpskih domaćina da ostanu na svojoj zemlji i rade na proizvodnji prirodnih poljoprivrednih proizvoda, toliko značajnih „organskih“, u korist svih nas, potrošača zdrave hrane.

Posebno me je obradovala emisija Branka Stankovića posvećena Vojvodini, za koju smo decenijama mislili da može da hrani ne samo celu Srbiju, nego i jedan desetak puta brojniji Japan. Na moju veliku žalost, autor nas je upoznao sa dirljivom, ali beskrajno tužnom slikom, naše nekadašnje bogate žitnice.

Nezaboravna mi ostaje slika jednog od poslednjih salaša, u okolini Zrenjanina, na kojem živi porodica farmera koja gaji 200 krava i proizvodi milion litara mleka godišnje, a država im nije pomogla ni struju da ima.

Još bolnija i tužnija je vest da je bogata vojvođanska zemlja-oranica, već skoro uništena i ispošćena, pre svega zbog više decenijske nekontrolisane upotrebe hemijskih đubriva.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.