Čini mi se da su brutalne ocene skulpture patrijarha Pavla kod crkve Sv. Marka brojčano daleko prevazišle sva javna izjašnjavanja o urbanom incidentu u Savskom amfiteatru.

Ispada da nas ta skulptura više ugrožava od onog čuda na obali Save. Kamenovanje skulptora Zorana Maleša traje već danima kako u pisanim i elektronskim medijima tako i na društvenim mrežama.

Naviknut da smo mi arhitekti među najgorima kada je u pitanju profesionalna solidarnost, potpuno sam ostao zatečen količinom pljuvanja kojom su nekoliko skulptora onomad u „Danasu“ osuli po svom kolegi „biranim rečima“ – neosvešćeni kič, metastaza besmisla, grotesknost i vizuelna nepismenost, da bi moj omiljeni pisac u vikend izdanju – pod naslovom – Jesen patrijarha – zapečatio priču svojim atributima – kanalizaciona cev, vršenje velike nužde, bezoblična bronzana kaša, amputacija telesne mase i završio sa – nadobudna beslovesnost..

E što je mnogo – mnogo je.

Upravo me je to i podstaklo da u zaštitu uzmem „livca“ ove „bronzane skalamerije“. PLACE DOES MATTER

Probaću da se i ja malo pravim Englez kao nedavno Basara koji je to izveo vrlo uspešno i vrlo adekvatno. Naviknuti na dnevnopolitička ruganja, zaboravili smo da se ovde pre svega radi o UMETNOSTI U JAVNOM PROSTORU. Radi se o dve delatnosti potpuno iste važnosti koje moraju biti usaglašene ukoliko želimo dobar rezultat kao konačno rešenje – obe moraju da se tretiraju i vrednuju potpuno ravnopravno – skulptura i mesto na kojoj ona stoji.

Za umetnički izraz zadužen je skulptor i od njegove imaginacije i umetničke inspiracije dobijamo estetsko ovaploćenje – skulpturu.

Potpuno ista kreativnost mora se posvetiti mestu i ambijentu u koji se smešta skulptura i za to su zaduženi arhitekti, urbanisti i na kraju i službenici lokalne uprave.

Mislim da je u ovom slučaju skulptor pre svega imao na umu skromnost i duhovnost pokojnog poglavara Srpske pravoslavne crkve i da je skulptorskim jezikom, alatom i materijalom to apsolutno i dočarao. Pavle je imao veliku glavu i malo slabašno telo i zato je i bio toliko pametan. Pognuti stav glave je trenutak meditacije u kojoj je ovaj srpski monah proveo najveći deo svog života. I na kraju to što levitira – lebdi iznad tla je upravo Pavle kako ga pamtimo – dospeo među nas lebdeći. Čovek koji je u jednom teškom vremenu u kome se našao naš srpski narod, imao dovoljno razuma i hrabrosti da tom svom narodu skreše u lice -„Budimo ljudi i ako smo Srbi“ – mora da je dolebdeo sa neke druge planete. Meni se baš to njegovo lebdenje najviše dopada.

Što se one druge komponente tiče – mesta na koje je spomenik postavljen – predstavlja samo još jedan doprinos sveopštem besmislu i besmislenosti tužne urbanističke stvarnosti koju danas živi naš glavni grad.

Postaviti Pavla na tramvajsku stanicu mogu samo oni koji mu se rugaju što se skromno uvek vozio tramvajem a ne patrijaršijskim džipom. Blizina kafane i utisak kao da sedi za stolom bašte bifea dodatno banalizuje ukupni total slike.

Da li je moguć toliki nedostatak smisla onih koji su izabrani i plaćeni da brinu o Beogradu i njegovim svetinjama, a Pavle jeste srpska svetinja.

Onomad, na otvaranju spomenika, gradski službenik koji nam najčešće objašnjava šta se sve po Beogradu radi i gradi za naše dobro, uzeo je obavezu da će se oni ponašati u skladu sa onim kako je Pavle živeo i šta je govorio.

Pa zašto se onda svakodnevno i na svakom koraku ponašaju suprotno.

Da bi makar malo pokazali da su shvatili bar nešto od onoga čemu nas je učio pokojni Patrijarh, pogotovu o ljudskoj skromnosti koja na žalost više ne stanuje ovde – potrebno je da učine mali napor, priznaju svoju grešku i skulpturu patrijarha Pavla premeste u neki mirni kutak Tašmajdanskog parka odakle se vidi crkva Sv Marka i pored spomenika postave klupu na kojoj svako može da u miru posedi sa Pajom (uzimam slobodu da ga tako nazovem jer nam je svima bio kao otac) i napuni svoje duhovne baterije koje su nam se tokom zadnjih četvrt veka potpuno ispraznile.

I na kraju ostaje utisak nekakve isprazne i neobjašnjive ŽURBE koja se u Beogradu vidi na svakom koraku. I tako u žurbi zadnjih šest godina.

Žurba da se temeljno zabetonira obala Save i nekim čudnim kućerinama zapreče svi prilazi reci.

Žurba da se u centru grada izbetonira što više pešačkih zona – trebalo ne trebalo.

Žurba da se presele i železnička i autobuska stanica i da se putnici što više izmaltretiraju jer nisu obezbeđeni adekvatni putnički sadržaji.

Žurba da se uklone železničke šine i ako Beograd bez njih ne može.

Žurba da se iseli Bristol ukidanjem grejanja beskućnicima.

Žurba da se pod okriljem noći i pod maskama poruši Hercegovačka.

Žurba da se dokrajči Slavija i za vozače i za pešake.

Žurba da se raskopa Topličin venac pa makar preko tela okolnih stanara.

Žurba da se sve vredne gradske lokacije zaposednu “ važnim“ privatnim preduzimačima.

Žurba da se sva arheološka nalazišta što pre pretvore u javne podzemne garaže.

Žurba da se i najmanji plac Beograda popuni što višim bespravnim objektom.

Sva ta takva i tolika žurba ostavlja katastrofalne greške i nepopravljive posledice.

Ovde i sada mi živimo katastrofu koja predstavlja kraj urbanizma Beograda.

Autor je arhitekta