Banke imaju ekstraprofit od indeksiranih kredita 1

Izneo je mnoge stavove vezane za kredite indeksirane u švajcarskim franicma (CHF) iz kojih možemo zaključiti da on, ili slabo poznaje mehanizam kreditnih poslova, ili neistinama pokušava da održi poziciju banaka. Kako se svakodnevno susrećemo sa nedovoljnim poznavanjem kreditnih aktivnosti poslovnih banaka, nažalost i među doktorima ekonomskih nauka, moguće je da gospodin Petrović i ne zna šta priča.

On je u intervjuu rekao da su banke samo posrednici između štediša i svojih kreditora, sa jedne strane, i klijenata kojima plasiraju kredite, sa druge, te da su morali da daju indeksirane kredite, kako bi zaštitili vrednost štednih uloga i kredita koje su dobili. To nije tačno. Odnosno, bilo bi tačno da su banke klijentima davale zajmove ali, one su davale kredite i to indeksirane. A tu postoji ogromna razlika.

Bankari, pa čak i neki doktori ekonomskih nauka, reći će da su zajmovi i krediti ista stvar. Međutim, istina je daleko od toga. U Udruženju banaka će vam reći da postoje tri razlike. Prva, zajam može biti u naturalnom ili novčanom obliku, a kredit mora biti u novčanom. Druga, zajam može biti bez kamate, a kredit mora da ima kamatu. I treća, najvažnija, zajmove može da daje svako, a kredite jedino daju banke. Ako bi pitali „upućene“ zašto samo banke, teško da bi ste dobili odgovor. A on nije toliko komplikovan.

Svi znamo priče o „zloj“ primarnoj emisiji i štampanju para od strane NBS tokom devedesetih godina. Valja ipak znati da su glavni „štampari“ ili kreatori novca poslovne banke. One su od države dobile monopol da putem odobravanja kredita vrše sekundarnu emisiju novca.

Depoziti koji imaju banke nisu izvori kredita, kako se to obično misli i kako kaže gospodin Petrović, nego obrnuto, krediti stvaraju depozite. (Detaljnije o ovome se može pročitati u mojim prethodnim tekstovima u Danasu – https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/zajam-ili-kredit-pitanje-je-sad i https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/deindeksirati-trecinu-svih-kredita/)

Međutim, u Srbiji (i ne samo kod nas), poslovne banke su davanjem indeksiranih kredita privredi i građanima, a nezavisno od toga po kojoj valuti (evro ili CHF), prekršile domaće zakone. U momentu odobravanja kredita banke su znale da nemaju nikakav valutni rizik i da su ugovaranjem indeksacije sebi obezbedile višestruko veću zaradu (ekstraprofit) od ugovorene kamate, koja bi trebalo po Zakonu o obligacionim odnosima da bude jedina zarada koju banke mogu da ostvare po osnovu odobravanja kredita.

Kako su banke znale da nemaju valutni rizik? Kreditnom emisijom banke su istovremeno kreirale indeksirano potraživanje u aktivi i neindeksiranu obavezu u pasivi. Zbog ovih dvostrukih standarda, kod indeksacije, sve kursne razlike, nastale od momenta odobravanja kredita do njihove konačne isplate, predstavljaju zaradu banke, tj. njihove nezakonite prihode.

Zbog toga su banke bile nesavesne i nepoštene. To im po ZOO nije dozvoljeno i za pravnu posledicu ima ništavost njihovih ugovora sa klijentima. Tim pre što su banke, imajući monopol dobijen od države, trebalo da rade jednu društveno korisnu stvar, tj. da emituju („štampaju“) novac, preko odobravanja kredita.

Da li još uvek ima onih koji će reći da je razlika između zajma i kredita nebitna? Ako ih ima, trebalo bi da pročitaju ZOO. Taj zakon je posvetio posebne odeljke ugovorima o zajmu i ugovorima o kreditu, odnosno drugačije je definisao zajam od kredita.

Ako su banke samo posrednici kod davanja kredita, kako to da su u vreme davanja spornih kredita (2006 – 2009) davale kamatu na deviznu štednju i do 10 odsto godišnje, a da su odobravale indeksirane kredite sa kamatom do pet odsto godišnje. Zar takvom poslovnom politikom, u domenu kamata, nisu ugrožavale štedne depozite? Teško da gospodin Petrović zna odgovor na ovo pitanje, ako su njegove tvrdnje o posredničkoj ulozi banaka tačne. Odgovor na ovo pitanje nije komplikovan. Banke nisu ugrožavale štedne depozite iz prostog razloga što bankama gotovo da ne treba štednja da bi odobravale kredite. Preciznije, treba im samo za obavezne rezerve, koje stavljaju pod kamatu kod NBS. Koliko bankama treba za obaveznu rezervu? Pet ili 23 odsto, zavisno od toga da li odobravaju indeksirane ili devizne kredite.

Ukoliko banke odobre devizni kredit, moraju kod NBS da kamate u obaveznim rezervama 23 odsto vrednosti datog kredita i to iz sredstava prikupljene štednje (dakle, bez valutnog rizika po banke, tj. štediše). U tom slučaju banke će naplatiti ukupnu kamatu od 23 odsto na godišnjem nivou i takvom svojom kamatnom politikom nikoga ne ugrožavaju, jer je zarađena kamata banaka dvostruko veća od one koju su davale štedišama. Istovremeno, ukoliko banke odobre indeksirani kredit, nezavisno da li u evrima ili u švajcarskim francima, one moraju kod NBS da kamate samo pet odsto vrednosti datog kredita i to iz prikupljene štednje (opet, bez valutnog rizika za štediše i banke).

U ovom slučaju, pošto mogu da plasiraju pet puta više indeksiranih nego „pravih“ deviznih kredita za isti iznos obaveznih rezervi, banke će naplatiti 100 odsto ukupne kamate na godišnjem nivou. Eto to je odgovor na postavljeno pitanje.

To je i razlog zašto su banke odobravale indeksirane, a ne devizne kredite za kupovinu nekretnina, iako im je Zakon o deviznom poslovanju one druge dozvoljavao. Gotovo pet puta više su zarađivale na indeksiranim nego na „pravim“ deviznim kreditima. To jesu velike zarade, ali su to legalni profiti banaka. Međutim, kod indeksiranih kredita, pored tih velikih zakonitih profita od kamate, banke imaju i nezakonit ekstraprofit od kursnih razlika koji je daleko veći od kamate koje banke zarade po konkretnom kreditu, jer kod davanja kredita banke indeksiraju svoja potraživanja, dok to isto ne rade i sa svojim obavezama.

Šta kaže tržišna praksa u Evropi? Sudovi u svim evropskim zemljama su rekli da su banke bile nepoštene i da su prekršile zakone kod davanja indeksiranih kredita u CHF. Tržišna praksa nije merilo onoga šta je dopušteno. To merilo definišu zakoni.

Pita se dalje gospodin Petrović, da li bi čitaoci pozajmili novac nekom svom prijatelju na 20 godina, sa kamatom od tri odsto godišnje? Ne znam. Ono što sigurno znam, jeste da nijedna poslovna banka ne bi „pozajmila“, tj. dala zajam klijentu na 20 godina sa tri odsto godišnje kamate. Kredit da, ali zajam sigurno ne. Mi, građani, prijateljima ne možemo da dajemo kredite nego samo zajmove, tj. realan novac koji izvadimo iz džepa ili slamarice. Ne možemo kao banka da „štampamo“ novac davanjem kredita.

Takođe, iz pomenutog intervjua mogli smo saznamo da su banke u Srbiji, bile vođene altruizmom tu da bi pomogle građanima i privredi Srbije, te da im ne pada na pamet da idu u Ameriku, iako su tamo kamate na stambene kredite više nego kod nas. I ne samo to, mogli smo da pročitamo i da su banke u Srbiji bolje obaveštavale, u to vreme, potencijalne klijente o rizicima zaduživanja u CHF nego što su to radile banke u EU koje, prema evropskim sudovima, nisu dobro informisale klijente o mogućim rizicima. Šta reći o tome?

Da li uopšte treba cepidlačiti nad količinom informativne savesnosti banaka, istim onim koje su krale klijente kod nezakonitog podizanja kamatnih stopa? Da li treba diskutovati o različitim kursevima kod odobravanja i kod naplate kredita ili krajnje amaterski odrađenih iznosa za troškova obrade kredita, koje sada, vidimo, padaju na sudovima.

Šta reći i o tome što su banke navodno nudile konverzije 2009. godine, a istovremeno, i dalje odobravale CHF kredite? Šta reći o mogućnostima rasterećenja korisnika kredita indeksiranih u CHF koje je nudila NBS 2013. i 2015. godine? Ove kondicije su bile toliko van razuma, da su i među direktorima banaka izazivale čuđenje. Podsetimo, neke od kondicija iz 2015. godine su klijentima koji su već potonuli, kao pomoć, nudili dodatni kamen oko vrata.

Na kraju i poruka – odsustvo laži, baš kao i znanje, oslobađa.

*Autor je ekonomista