Isto tako tradicionalno, autorke ove manifestacije (nekoliko dama arhitekata) veoma ambiciozno biraju svoje godišnje teme i tu su veoma često u fokusu odnosi grada i građana ali je problem u tome što sve vredno kasnije ostane samo u naslovima a da se pravi doprinosi ovako važnim temama – zapravo i ne dogode.

Neka čudesna samocenzura, nezameranje, oportunizam, prećutkivanje, koruptivnost i svesno izbegavanje suštine skoro redovno skrene na nevažne i sporedne stvari i postane isprazno teoretisanje bez prave krajnje koristi. Skoro redovno se analiziraju primeri i iskustva drugih evropskih gradova a svesno preskače i prećutkuje kritička priča o urbanitetu Beograda i priča o nama u njemu.

Kako ova praksa traje već godinama, autorke BINA programa su uspele da se čak prikopčaju i na Desk Kreativne Evrope i kao da su u međuvremenu postale profitabilno preduzeće pa sada imaju i svoju direktorku.

Međutim, koliko god to sve lepo zvučalo i ličilo na naučni, filozofski i teoretski pristup brojnim značajnim urbanim temama, sve to na kraju – nažalost – završi ispraznom urbanom estradom.

Ako je jedna od tema BINA-e „Odnos novog i starog“ i tu stavlja u prvi plan deo stvaralaštva savremene portugalske scene a prećuti naša savremena scena koja se dešava u Savskom amfiteatru – onda je to nepošteno i krajnje neprofesionalno.

Ako je tema „otvoreni dijalog i učešće stanovnika u izboru budućih sadržaja njima na korist“ i tom prilikom navodi da nam pozitivni primeri Amsterdama ulivaju nadu a prećuti da su građani Beogradu izgubili svaku nadu da će sačuvati svoje priobalje u bahatoj demonstraciji moći gradske uprave i njihovom ignorisanju svojih sopstvenih građana – onda je to nepošteno i krajnje neprofesionalno.

Ako je tema „Profesionalno i lokalno osvešćeno prostorno rešenje“ kao i „kvalitetno i humano korišćenje javnog prostora“ i kroz niz radionica prećuti da se u Savskom amfiteatru radi sve potpuno suprotno tome – onda je to nepošteno i krajnje neprofesionalno.

Ako je tema „Šta je to što nam nedostaje i kako je moguće izgraditi nacionalni stil“ a prećuti da nam u Savskom amfiteatru haraju i centar Beograda projektuju nepoznati strani arhitekti i to bez ikakvog prethodnog Master plana i bez ikakvih urbanih i arhitektonskih kriterijuma struke – onda je to nepošteno i krajnje neprofesionalno.

Ako je tema „Ambijent parka na Ušću“ i okolina Muzeja savremene umetnosti i pritom tvrdi da se sa tog mesta pruža „Fantastičan pogled na reku i okolinu“ (ovo me je i podstaklo da napišem ovaj tekst) a prećuti da upravo pogled sa tog mesta prema reci i gradu uživo otkriva svu veličinu urbanog zločina i zaziđivanja jednog starog grada i svu tragediju onoga što se danas dešava u Savskom amfiteatru – onda je to nepošteno i krajnje neprofesionalno.

Za sve ovo što je nabrojano i sve što se danas dešava Beogradu i njegovo sistematsko urušavanje i ruženje, krivi su pre svega sami arhitekti.

Toliku količinu divljih graditelja i ono što mu rade na obali Save Beograd neće preživeti.

Kada je pre dve godine BINA izašla sa temom „Građani i građenje grada“ na jednoj od njihovih tribina im je javno ukazano da je u okviru takve teme njihova etička i profesionalna obaveza da se kritički odrede na urbicid koji se Beogradu dešava u njegovoj najužoj centralnoj zoni, na njegovom najvrednijem delu priobalja i da ne smeju da spinuju i skrivaju stvarnost i ono što se dešava naočigled svih građana naše tužne prestonice – autorke BINA-e su reagovale vrlo ratoborno potpuno ignorišući prigovore i tvrdeći da je to što se tamo dešava – čista politika. Nisu htele da prihvate da to nije politika već sama suština naše struke – da se zapravo radi o odbrani zdravog razuma od onih koji bi da ga ukinu.

POSLUŠNOST I PODRŠKA su jedno isto – i obe su za osudu – a zašto BINA promoviše žutu tabloidnu beogradsku urbanu maglu postaje jasno kada se shvati da su joj glavni pokrovitelji i finansijeri Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije i Sekretarijat za kulturu grada Beograda

Autor je arhitekta