Biti Lekar je mnogo više od izlečiti bolest

Naprotiv, potpuno sam i do kraja ispunjen profesionalno. Ali sam društveno biće i smatram da pojedinac koji je odgovoran prema državi, o njoj nešto mora i da kaže.

A odgovorna država će svako mišljenje, pa i kritiku, prihvatiti kao mogući razlog za korekciju. Nikako za hapšenje ili maltretiranje.

Stoga, pre svega, moram da iskažem javnu podršku novinarki Ani Lalić, koja je hrabro sledila put intelektualca i iskazala svoje mišljenje. Branio bih ga čak i kada bih pomislio da nije u pravu, jer je odnos prema neistomišljenicima merilo demokratije.

A znam da je bila u pravu, kao što zna svako ko je bilo kada zakoračio u bilo koji od haosa kojima se trenutno borimo protiv kovid infekcije.

Uzgred, da li je „uznemiravanje javnosti“ aktuelno tanatos novinarstvo, gde se kamere smrti sele iz Italije i Španije u Britaniju i SAD, ne bi li ulovili kadrove sve veće nesreće i umiranja ili ono gde čitate da je „poznati ratni hirurg“ maltene mrtav a vi razgovarate sa njim telefonom?

Muka je što smo generacijama vaspitavani da verujemo autoritetima bez rezerve. Od malena nas opominju da „slušamo profesore“ i da im se ne suprotstavljamo…

Može se uvaženi profesor Radovanović i sprdati sa mnom, mnogo toga je za poštovanje u njegovoj biografiji, ali ne dozvoljavam da to čini sa Karlom Jaspersom, čiji je doprinos civilizaciji mnogo veći nego svih epidemiologa i pedijatara zajedno. Naravno da se veliki filozof (Jaspers to zaista jeste) nije bavio podelom medicine na „praktičnu i bazičnu“.

Takve su podele jednostavno van interesovanja čak i filozofa početnika koji se trude, baveći se najopštijim stvarima, da otkriju suštinu svega, dakle istinu.

U svom traktatu „Kosmos i život“ Jaspers se bavi naukom – nije to časopis savremene medicine sa impakt faktorom. A kada smo već kod istraživanja i znanja, te mog „prečestog pozivanja na mudre glave“, ipak moram cenjenom kolegi da citiram Jaspersovu rečenicu sa 21.strane: „Veliki istraživači, ne precenjujte svoje znanje!“ (Mala škola filozofskog razmišljanja, Laguna, 1996). Mada je moj omiljeni citat „svaka građa samo je pojava, a ne temeljna stvarnost“ neću ga pomenuti da ne bih „neumereno uopštavao“.

Uzgred, mislim da bez uopštavanja, generalizacije – induktivnog razmišljanja po Bejkonu, nema ni skokovitog napretka nauke i društva, ali ovim tezama ne želim da smetam ni istraživačima, ni profesoru Radovanoviću, ni matematičarima, ni botovima. Nek svako od nas nosi jaram kakav mu je dat.

Moram da iskažem veliko žaljenje ako je neko moj stav o „stoletnim epidemiolozima“ shvatio kao uvredu.

Nije mi bila namera, zaista (sa nekima od njih, npr. profesorom Tiodorovićem lični sam prijatelj). Nažalost, kod nas se svi stavovi prihvataju lično… Na sasvim logično upozorenje da nije potrebno izlagati sedamdesetogodišnjake nepotrebnim naporima, profesor Radovanović mi odgovara da je odškolovao četiri doktora nauke, a matematičar da sam bio član „Mandatno-imunitetske komisije“.

Javno obećavam da nikada (ako dočekam penziju) neću „soliti pamet“ mlađima, ubeđen u Hipokratovu tezu da imam obavezu da naučim „ovoj umetnosti“ mlađe.

Ponosan sam što već sada imam naslednike koji su bolji od mene. Moj zadatak je samo da im utabam put, a ne da budem nezamenljiv. Ako se moja konstatacija shvatila ikako drugačije, duboko se izvinjavam Konu, Pelemišu, Tiodoroviću i ostalim našim vrsnim lekarima.

Da budem pošten, najviše bih voleo da na čelu kriznog štaba bude sam profesor Radovanović, jer je jedini dokazao da ima svoj stav i da misli svojom glavom. On ili neko od njegovih „beogradskih“ doktoranada – verujem da su imali od koga se učiti mišljenju i hrabrosti.

Dakle, najmanje od svega želim da ulazim u polemiku sa tako uglednim i poštovanim kolegama, jer ja sam Hipokratov zavetnik. Ali ako iko shvata definiciju zdravlja SZO ne samo kao „odsustvo bolesti“, već postizanje „punog duševnog, emocionalnog i socijalnog blagostanja“, onda smo to upravo mi.

Dakle, cenjeni beogradski kolega, biti Lekar je mnogo više od izlečiti bolest. Biti Lekar znači odgovoriti sa NE na pitanje da li je Predsednik smeo da u doba korone organizuje miting u Valjevu ili okuplja ljude u Novom Pazaru ili Nišu, a sa DA na pitanje da li je morao u samoizolaciju, nakon razbolevanje deteta.

Pravom Lekaru nije dozvoljeno da kaže da su takva pitanja „politička“, ako se već toliko zaklinje u zdravlje nacije. Lekar mora reći da se nisu poštovale preporuke o „masovnom testiranju“ date vrlo rano od strane SZO, a ne govoriti „testirali smo koliko smo mogli“, što je u stvari pokušaj abolicije nespremnosti zdravstvenog sistema.

Zbog toga, ma koliko da sam „simpatičan“ mom uvaženom kolegi, moram reći da nemam razumevanje za njegov pokušaj relativizacije istine, čak iako znam da je to uradio iz osećaja solidarnosti prema kolegama, a ne zbog snishodljivosti prema vlasti.

Na kraju, žao mi je što se stalno priča o nama koji smo odavno prošli svoj zenit (pa matematičari jedva mogu da citiraju moju biografiju u stotinak redova), što se neprestano govori o doktorima Konu i Radovanoviću, pa i Živiću, a ne govori se o mom 33-godišnjem doktoru Ivici Nakevu, koji doslovno svaki dan bez pauze i bez pompe ulazi u Kovid centar za decu na mojoj klinici, bez želje da se o tome zna i govori.

O tome hoću da se piše, on je ponos i mojih profesorskih ruku.

A bastion demokratije, Danas, molim da objavljuje puna imena i prezimena komentatora, s obzirom da se mnogi žale da im nadimke određuje Redakcija.

Nema smisla prema ljudima da ostanu bez imena – pa, nomen est omen! Potrebno je hrabro se potpisati kao Dragana Cerović iz SNS-a i reći da se prelazi na „novi način komunikacije“ te da „nije potrebno ulaziti u dijalog sa našim protivnicima“. Ili da još hrabrije, kao Uprava Beograda, napravite plakat u kome prenesete pozdrave Aleksandra Vučića za sve koji viču „živela Srbija, predaja nije opcija“.

Predaja nije opcija – eto novog snažnog oružja za borbu protiv korone mislećih Srba, kako me ohrabri uvaženi kolega Radovanović!

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu