Izdaja ili gde nestade čovek vrline? 1Foto: Medija centar

„Ničem se ne nadam, ničeg se ne bojim, slobodan sam.“ Nikos Kazancakis.

Zbog čega ja nisam podneo zahtev za ispitivanje odgovornosti za kršenje Kodeksa profesionalne etike protiv profesora Branislava Boričića, dekana Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu?

Iz samo jednog razloga – zbog toga što je moja supruga, profesorka Danica Popović, insistirala da upravo ona podnese taj zahtev. A ja sam slab na svoju ženu.

Nego, pretpostavimo da to nije tako – za šta bih ja tužio Branislava Boričića?

Samo za jednu stvar – za izdaju. Da bi bilo jasno šta je Branislav Boričić izdao, treba se vratiti u davnu prošlost, pre tridesetak godina.

To je vreme kada je Boričić bio (ko)prevodilac Kazancakisa.

Iz tog vremena ga se sećam sa skupa u najvećem amfiteatru Ekonomskog fakulteta u doba studentskog protesta protiv vladavine onoga kome ime ne želim pomenem.

Govorio je mladi docent Boričić o tome kako su ga ispred zgrade fakulteta fizički napali, sa svim propratnim aktivnostima, ljudi iz jedne partije čiji ime takođe ne želim da pomenem.

Govorio je o tome glasno, sa stoičkim osmehom na licu, široko otvorenih očiju, gledajući pravo u oči sve nas na tom skupu, uspostavljajući tako kontakt sa svakim od nas i želeći da nam u potpunosti prenese svoje zaprepašćenje zbog toga šta ga je snašlo.

A ljude koji su to uradili nije osuđivao, samo nije mogao da shvati da se ljudska bića ponašaju na taj način. Na kraju tog dirljivog izlaganja dobio aplauz je kakav se retko beleži.

Gde je danas taj čovek vrline?

Nestao je.

Izdao je sve ono što je bio.

Izdao je svoje ideale.

Posle dvadeset godina fakultetske vlasti (što kao dekan, u tri mandata, što kao prodekan) Branislav Boričić je čovek koji više nikog ne gleda u oči, koji svoj pogled spušta ili mu se gubi u daljini, koji se krije iza drugih, dok kao neupitna fakultetska vlast organizuje sve što on smatra da treba da organizuje.

Kako bi nekom dao nešto što mu ne pripada, pa bi taj potom bio u obavezi da tu uslugu vrati. Nije Branislav Boričić vlast današnjeg Ekonomskog fakulteta, on je njegov poredak.

Oko njega se sve vrti, on je centralna figura svih kršenja zakona na tom fakultetu, a uvek se pominju neki drugi, uvek su neki drugi osumnjičeni. Kajzer Soze (pogledati, po potrebi, film „Dežurni krivci“) Ekonomskog fakulteta!

Ne srami se Boričić kada krši zakon.

Naprotiv, ponosi se time.

Kada je nedavno na sastanku na Univerzitetu objašnjavao zbog čega je organizovao protivzakonito produženje radnog odnosa profesoru Ivanu Vujačiću i zašto je potpisao dokument kojim se tvrdi da Vujačić ispunjava uslove za takvo produženje kada ih ne ispunjava, jednostavno je objasnio „Hteli smo da pomognemo čoveku“.

Treba obratiti pažnju na to „mi“, neki tamo „mi“, nikada „ja“. Još je lepše što ova izjava jasno i nedvosmisleno pokazuje – da Branislav Boričić nije imao dileme da krši zakon.

Da je pomenuti Vujačić ispunjavao uslove za produženje radnog odnosa, ne bi bilo potrebe da mu se pomaže u tome.

Nije Boričić pokazao ni trunku kajanja, niti je pokazao da mu je barem žao što je do toga došlo, niti je makar pokušao da zabašuri stvar, rekavši nešto poput, na primer, „preduzećemo odgovarajuće mere“, floskule koja ništa ne znači. Ne, šta je bilo je, a „Vujačiću nećemo (opet plural) odobriti novo produženje“.

To što je ovo sadašnje protivzakonito, pa dobro….

Dok je godinama sprovodio (i još uvek sprovodi) hajku na profesorku Danicu Popović, uvek su, tvrdi, neki drugi nešto pokrenuli, ili nešto odlučili, a on, baš mu je žao, šta se može, mora da poštuje odluke drugih.

Eto, objašnjava Boričić, Nastavno-naučno veće je donelo odluku da je prevod Danice Popović plagijat (sic), ali dekan ćuti o tome da je upravo on predsedavajući tog veća, da ni jedna ni druga (Stručna i Etička) komisija nisu utvrdile da postoji plagijat, još manje da je kao predsedavajući Veća, protivno odgovarajućem pravilniku, na glasanje umesto izveštaja Etičke komisije, koja nije ustanovila plagijat, stavio – svoj slobodno formulisani predlog da je reč o plagijatu.

On, eto, nije on kriv, nego je Veće odlučilo.

Boričić nije, kako tvrdi, ni stranka u sporu, iako je žalba uložena protiv njegove odluke kao dekana.

Ko je onda doneo odluku dekana, zar nije dekan?

A bar nije sporno u protekloj deceniji ko je dekan tog fakulteta.

Kada su ga pozvali u TV emisiju gde bi imao punu slobodu da kaže sve što ima da kaže, to je herojski odbio „jer nije stranka u sporu“.

Kada se postavi pitanje odgovornosti, onda on ne postoji, kada se postavi pitanje fakultetske vlasti, samo on postoji. Kajzer Soze!

U svojoj 67. godini hteo je da se opet kandiduje za dekana (predložili ga na Veću provereni ljudi), četvrti put, možda čak i za rektora, možda bi i vladajuća politička garnitura to potpomogla, ali ga je onda sačekalo autentično tumačenje Zakona u visokom obrazovanju da oni stariji od 65 godina ne mogu da budu birani za rektore.

Povukao je svoju kandidaturu, nije se istrčao poput profesora Aleksandra Lipkovskog, koji je od odgovarajućeg odbora tražio tumačenje autentičnog tumačenja i sebe napravio smešnim.

Ne, Branislav Boričić je proračunat čovek, odmah se on prebacio na drugi kolosek, kandidovaće se za prorektora, malo li je, pa će tek onda, ako bude bilo potrebe, da traži tumačenje da li se autentično tumačenje odnosi i na prorektorska mesta.

A možda se vrati na mesto prodekana, već je na to mesto i izabran, ako na izborima propadne njegov kandidat za rektora.

Daj šta daš. U svojoj 67. godini Branislav Boričić je potpuni zavisnik od (univerzitetske) vlasti.

Nego, nekoga možda interesuje zbog čega ne bih tužio profesora Dragana Đuričina, poznatijeg kao neuspešnog mentora, uspešnog člana komisije za odbranu doktorata i izuzetno agilnog akademskog zastupnika lažnog doktora nauka Siniše Malog.

Moji pouzdani i dobro obavešteni izvori sa Ekonomskog fakulteta mi kažu da je upravo Dragan Đuričin glavni inicijator hajke protiv Danice Popović, da je on odlučujuće uticao na Branislava Boričića da se upusti u ovaj nečasni poduhvat.

Đuru, tako Dragana Đuričina zovemo još iz gimnazije, generacija smo, ne bih tužio zbog toga što on nikada ništa nije izdao. Jednostavno, za ovih pedeset godina koliko ga znam od njega nikada nisam čuo ništa pametno.

Ni lepo. Nema on šta da izda.

Da se vratimo na junaka ove priče. Čoveka koji je izdao ono što je bio i izgubio svaku vrlinu.

Ako je zaista sve ovako kao što sam napisao, ako je tačno da je reč o nekom ko je izgubio svoju dušu, zašto onda njega tužiti?

Kazna, bez obzira na to koja je, njega ne može da popravi.

Takvog čoveka, čoveka bez duše, ispaštanje, bilo koje vrste, ne može da dovede do pokajanja i preporoda, još manje do iskupljenja.

Odgovor je jednostavan: ne bih ja tužio Boričića zbog Boričića, nego zbog nekih novih mladih ljudi od vrline da već sada vide šta može da im se dogodi ako krenu njegovim putem.

Što bi rekli pravnici, svrha kažnjavanja bila bi isključivo generalna prevencija.

Za Branislava Boričića više nema spasa. Od njega bi i Sonja Marmeladova pobegla glavom bez obzira.

Autor je nekadašnji student Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.