Ko su (ne)prijatelji slobode i demokratije 1Foto: Aleksandar Veljkovic

Kako je navedeno, to je njen „autorski tekst“ ne o „Jutki“, „lutki“ ili „šutki“, već o „neprijateljima“ slobode, demokratije i „normalnosti“. (Ovu treću reč stavljam u navodnike, jer se tom rečju čitaoci uvode u „mutne vode“ psihologije i psihijatrije. Tim povodom, jedan nemački autor je napisao: „Ludilo se može smatrati normalnom pojavom, pod uslovom da je ono pravilno raspoređeno!“)

Međutim, predsednica naše vlade predstavila se već na samom početku ovoga svoga teksta kao „tužilac“. Naime, u svome osvrtu na tekst koji je Boris Tadić, bivši predsednik Srbije, napisao marta 2018. godine, ona pravi svoju listu „podobnih“ i „nepodobnih“, po ugledu na najomraženijeg DDR političara, bivšeg stolara, Valter Ulbrihta, koji je tvrdio da se „jedinstveni demokratski poredak u istočnoj Nemačkoj mora stvoriti po uzoru na jedinstvo u partiji“.

Povodom njene tvrdnje da su među simpatizerima aktuelnog režima i pojedine vrlo ugledne ličnosti – od kojih pojedine i ja veoma mnogo cenim, naročito Mirjanu Karanović i Biljanu Srbljanović, podsećam na istorijske činjenice: pojedini vrlo ugledni ljudi, među njima čak nobelovac Tomas Man, podržavali su u početku Adolfa Hitlera! Zbog toga, ko koga podržava – nije niti može biti argument kada se razmišlja i piše o slobodi i demokratiji, temi koja je morila najmudrije glave čovečanstva, od antičkog doba do dana današnjeg.

Mnogobrojni građani Srbije, skoro 90 odsto članova SANU, ogroman broj književnika, slikara, novinara itd. podržavali su Slobodana Miloševića. Čak i pojedini Slovenci kao, na primer, Stane Dolanc, dali su podršku Miloševiću. Ali su mu se odlučno suprotstavili Koča Popović, u čijim je očima Milošević bio samo „bankarski pacov“, zbog koga će biti – kako je početkom 90-ih godina anticipirao – „krvi do kolena“, Bogdan Bogdanović, Ivan Đurić, Mirko Tepavac, Nebojša Popov, nekoliko generala JNA, književnik Radomir Konstantinović, filozof Miladin Životić, Danilo Kiš, jedna od prvih žrtava fašizma u Srbiji, sa kojim sam u Parizu proveo čitavu jednu noć u razgovoru o stanju i mračnoj budućnosti u Srbiji itd.

(Preporučujem predsednici naše vlade da pročita Kišovu knjigu „Čas anatomije“.)

Predsednica naše vlade prećutkuje pojedine neuporedivo žešće kritičare Aleksandra Vučića i njegovog režima od Tadića. Na primer, Vojislav Šešelj je objavio 2009. knjige „Portparol lopovske stranke Aleksandar Vučić“ i „Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić“; 2010. godine štampana je knjiga „Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić“. U tim knjigama predsednik Vučić je predstavljen u najcrnjoj svetlosti. Šešelj je bez dlake na jeziku „portretisao“ predsednika Vučića i bivšeg predsednika Republike Tomislava Nikolića – ( koga je takođe predstavio u knjigama „Haški denuncijant“ i „Propali puč Tomislava Nikolića“) – u nemačkom listu „Frankfurter algemajne cajtung“ (FAZ, 30. mart 2016)

U tom intervjuu Šešelj govori o predsedniku Vučiću kao o „metastazi na njegovoj jetri dužine pet milimetara“, a o Nikoliću kao „metastazi dužine devet milimetara“. U nastavku, on je saopštio da se „Vučić najviše boji“ njega, jer ga on „najbolje poznaje“, pošto on potiče iz SRS. On ga je, zatim, predstavio kao „veštog manipulanta i glumca“, dok je za Nikolića kazao da je upleten u „bezbrojne kriminalne afere“ i da je to čovek sa „otpada“ i „smetlišta“ i, kao takav, da on u stvari nema „nikakve veze sa politikom“.

Da li ste pročitali te knjige i tekstove, gospođo Brnabić? Vi ste bili ministarka Ministarstva državne uprave pre nego što ste postali predsednica naše vlade. Da li ste kao predsednica naše vlade naložili Ministarstvu policije da istraži u koje je to „kriminalne afere“ upleten gospodin Nikolić i zašto se, tim povodom, nije oglasio javni tužilac Srbije, kome je uputio apel i jedan od potpredsednika vlade Srbije, ministar Rasim LJajić, koji je predstavljen u Šešeljevoj knjizi „Novopazarski kralj heroina Rasim LJajić“?!

Kome verovati: Šešelju ili Vučiću, koji do danas nije demantovao to što je Šešelj saopštio?

Jedna francuska izreka glasi: „Ili se pokvari, ili daj ostavku!“

Činjenice svedoče: mnogi su se pokvarili, ali niko nije podneo ostavku. To je za mene najbolji pokazatelj da je postojeća vlast najveći uzurpator i neprijatelju slobode i demokratije. Antologijski tekst Milana Grola „San“ iz 1901. godine još je pouzdano ogledalo Srbije!

Bio sam preneražen kada sam u „autorskom tekstu“ predsednice naše vlade pročitao i ime Velimira Ćurguza Kazimira (1948 – 2000), moga prijatelja i kolege iz lista „Politike“, pa zatim Boška Jakšića, sa kojim sam počeo da radim u „Politici“, listu koji nije uspeo ni Hitler da uništi, ali su tu „vertikalu“ Srbije uništili domaći „hitlerčići“! Preminuli Ćurguz, Jakšić, Dejan Anastasijević, Teofil Pančić i još malobrojni su svetionici Srbije. Pravi heroji su Koraks, Nataša Kandić, sa kojom sam zajedno studirao, Sonja Biserko, Borka Pavićević i „Žene u crnom“. Oni su oličenje čestitosti Srbije, jer svakodnevno pokazuju i dokazuju odgovornost prema drugome, žive slobodu i demokratiju, i tako potvrđuju da su svoji gospodari, što je conditio sine qua non slobode.

Sloboda je dobra i nepotkupljiva savest, poštovana predsednice. Filozofi su poručili: „Bolje je uspravno umreti nego na kolenima živeti!“ Kazati NE je prvi korak ka slobodi. Onaj pak koji zarad sigurnosti odbacuje slobodu, ne zaslužuje ni sigurnost ni slobodu. Predsednica naše vlade, međutim, navodi imena onih koji se „osećaju srećnim“, jer je uvećan novčani iznos za ovu ili onu kulturnu delatnost! Zaboravlja, pri tom, na opomenu da su srećni robovi najstrašniji neprijatelji slobode i demokratije. Neka pogleda nekoliko minuta informativne TV programe, pa će se u to brzo i lako uveriti.

Predsednica naše vlade kao da ne živi u Srbiji. Pa ovih dana je oslobođen gospodin Firer Davidović. Reagovala je samo ministarka Zorana Mihajlović! (Hvala joj!) A predsednica naše vlade?! Ona „lovi“ neprijatelje slobode, demokratije i normalnosti čak i među mrtvima! Nedavno je izjavila da Srebrenica nije genocid, već „strašan zločin“!!!

Predsednica naše vlade mora da zna da sloboda i demokratija nisu mogućne bez lustracije i denacifikacije!

Predsednica naše vlade pripoveda o reformama?

Pa više od 90 odsto građana vapi za reformama. Ali, bez namere da dociram, naš sistem je kao električna instalacija sa optičkim prekidačima. Ko ima najveću moć, dovoljno je da podigne prst i isključi (ili uključi) sve prekidače. Iskustvo pokazuje da „prekidači“ ne reaguju uvek ni na prste predsednice naše vlade!

Zbog toga, i viđenje prijatelja i neprijatelja demokratije, slobode i normalnosti predsednice naše vlade moglo bi se, izgleda, tumačiti u duhu jednog beogradskog grafita: „Ko nije dosad poludeo, on nije normalan!“

Međutim, pogled na našu stvarnost pokazuje da ludilo ipak nije podjednako raspoređeno!

Autor je publicista

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.