ilustracija Foto: pixabay / jackmac34

Ovim tekstom Sekulović odgovara na moj komentar o njegovom prethodnom tekstu, objavljenom u istim novinama 2. oktobra, a koji se odnosi na operaciju spasavanja savezničkih pilota 1944. godine.

U ovom odgovoru Sekulović je svesno promašio temu. On ne odgovara na primedbe o suštini teme, na konkretne neistine o broju spasenih pilota, o njihovim spasiocima i načinu njihovog spasavanja i transporta koje je izneo u prethodnom tekstu, ali ističe da je očekivao burnu reakciju „sledbenika ratnog zlikovca Draže Mihailovića jer oni, u prisustvu činjenica i istorijske istine,… dobijaju teške histerične napade, etiketiraju i diskvalifikuju protivnike, ćosićevski se samoobmanjuju, vrše zamenu teza, izvrću ono što je napisano, služe se izmišljotinama…“.

Umesto činjenica koje bi opovrgle podatke koje sam naveo, a koje osporavaju njegove stavove, Sekulović kaže: ,,Nemam nikakvu nameru ni volju da ulazim u raspravu sa ovom ostrašćenom ideologijom, ali moram radi čitalaca Danasa, da razjasnim dva pitanja koja su u reakcijama i komentarima na moj tekst zlonamerno interpretirana“.

Koja su to dva pitanja?

Umesto osvrta na celinu i suštinu moga teksta, Sekulović se fokusira samo na jednu nebitnu rečenicu, koju sam slučajno uneo u svoj tekst. Ta rečenica glasi: „Nije mu bilo neobično ni da spoji nespojivo: Dobricu Ćosića, ( koji je po rečima Sekulovića, jedan od glavnih ideologa srpskog nacionalizma) i četnike.“ Ova rečenica je bila lajtmotiv Sekuloviću te se veći deo njegovog odgovora i komentara vrti oko nje i, pored ostalog, kaže: „Navode da ‘spajam nespojivo’, tj. Dobricu Ćosića i četnike, misleći, valjda da je Dobrica Ćosić pismen ( pisac), a da su četnici uglavnom bili nepismeni.

S toga stanovišta, oni su stvarno nespojivi, ali ima nešto mnogo važnije što ih spaja i što im je zajedničko, a to je da se u oba slučaja radi o fanatizovanom velikosrpskom nacionalizmu“. Iz ovog sledi zaključak da Sekulović ne zna mnogo o Dobrici Ćosiću iako ga često pominje.

U većem i kreativnijem delu života, pa i kasnije, Ćosić je ideološki bio na pozicijama sličnim ovima koje danas zastupa Sekulović. U prilog ovoj konstataciji, izneću samo dva detalja iz Ćosićeve biografije: Na brodu „“, putujući u Afriku u Titovoj pratnji, Ćosić poklanja Titu svoju knjigu „Deobe“ s posvetom: „Drugu Titu pod čijom sam zastavom osmislio svoj život, sa čijim je idejama narod moga jezika porastao u vekove sebi i svetu.

Sa poštovanjem, ljubavlju i odanošću Dobrica Ćosić“.

Posveta je napisana latinicom, a Ćosić nije smeo čak ni da pomene srpski narod već umesto toga kaže „narod moga jezika“.

Eto, takva je bila sloboda koju je Broz, koga Sekulović glorifukuje, doneo srpskom narodu. (Kopiju ove posvete prilažem uz tekst). Nekoliko godina pred smrt, Ćosić je javno rekao da, kada bi se ponovo rodio, ponovo bi bio u rovu protiv četnika.

Koja su onda to dva pitanja koja je Sekulović „morao da razjasni radi čitalaca Danasa“? Očigledno je da on ne ume i ne može ni da formuliše ni razjasni ta pitanja na osnovu istine. Za njega sva zla na ovome svetu potiču od „fanatizovanog velikosrpskog nacionalizma“.

Deo teksta Sekulović je posvetio i projektu Velike Srbije, Memorandumu SANU i sličnim „zlima“ „fanatizovanog velikosrpskog nacionalizma“ koji su, kako Sekulović kaže, doveli do genocida nad Muslimanima u Sandžaku u Drugom svetskom ratu, genocida u Srebrenici, razaranja jugoslavenske zajednice i nenadoknadivim ljudskim i materijalnim gubicima.

Pri karaju teksta Sekulović samouvereno zaključuje i da đeneral Mihailović nije dobio najviše američko odlikovanje kao komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini već kao istaknuti antikomunista.

Na kraju, neshvatljivo je da je autor pomenutog teksta toliko otrovan mržnjom prema narodu u kome je odrastao, školovao se, stekao zavidnu karijeru i društveni status i da je, sudeći prema imenu i prezimenu, pripadnik tog istog naroda!

Povezani tekstovi