Foto: Lična arhivaKao redovna čitateljka Danasa s pažnjom uvek pročitam i tekstove koji se odnose na moj grad Beograd, kako ga drugi ljudi vide, doživljavaju, šta misle o njegovoj arhitekturi, kulturnim događanjima, ljudima i opštoj gradskoj atmosferi.
Tako sam pročitala i članak o Beogradu koji je napisao g. Boris Dežulović, čije tekstove inače čitam, kao i očekivanu reakciju s ove naše strane.
Pustimo sada g. Dežulovića, g. Vesića i druge tzv. branitelje Beograda da kažu šta imaju.
Ono što je mene podstaklo da reagujem, možda neuobičajeno za tekstove takve sadržine, je spominjanje velikog francuskog pisca Onore de Balzaka.
Zamenik gradonačelnika Vesić u svom odgovoru Dežuloviću spominje Balzaka (komplimenti za Vesića), samo s pogrešnom ocenom glavnog junaka njegovog romana „Čiča Gorio“ Ežena de Rastinjaka, rekavši da Dežulović mrzi Beograd kao Rastinjak Pariz.
Dežulović se na neki način slaže da ovaj literarni lik nije voleo Pariz i navodi neko svoje viđenje zbog čega je to tako.
Gospodo, ne petljajte se u ono što nedovoljno razumete.
Obojica nisu shvatili, ili su vrlo davno i verovatno površno pročitali ovo remek delo svetske književnosti.
Ni Ežen de Rastinjak, ni bilo koji drugi junak iz Balzakovih priča, kao ni sam Onore, nisu mrzeli Pariz, naprotiv, oni su mu se divili i želeli da žive i uspeju u njemu.
Sam mladi Rastinjak, nesvršeni student prava, bio je očaran Parizom i onim otmenim i bogatim svetom kome je težio.
On je bio vođen neodoljivom ambicijom da u tom gradu uspe po svaku cenu i što pre, ali je put do tog uspeha, do slave i bogatstva gotovo uvek put izgubljenih iluzija.
A sam grad Pariz, iako za vreme Balzakovog života i u periodu restauracije još uvek nije imao lepotu i urbanistički sklad koje će zadobiti par decenija kasnije u vreme Zlatnog doba (Belle Epoque), ipak je bio dovoljna fascinacija za ovog genijalnog umetnika da detaljno opisuje njegove ulice, njegove kuće, njegove parkove, sav njegov sjaj i bedu, i da blisko doživljava sve njegove trasformacije kao i složenost karaktera svojih likova i junaka u njegovim Studijama naravi.
Na kraju u tom odgovoru i komentarima beogradskog zamenika gradonačelnika na Dežulovićev tekst postoji jedna stvar koja deluje malo zbunjujuće i zabrinjavajuće, a to je da g. Vesić pronalazi neku paralelu i upoređuje življenje u Parizu u 1819. godini, kada je Ežen de Rastinjak došao na studije u taj grad, sa životom u Beogradu 2020. godine.
Da li su dva veka prava mera našeg zaostajanja za razvijenim svetom zapadne civilizacije? Teško da mogu da poverujem u to.
Autorka je diplomirana pravnica, ambasadorka MSP u penziji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
