Odeljenje za rušenje ili odeljenje za planiranje rušenja?

Ni za vlast ni za opoziciju na svim nivoima nema spora da je mafijaška divlja gradnja ozbiljan problem. Vaš novinar je naveo i izjavu jednog upućenog stručnjaka prema kojoj „građevinske inspekcije rade svoj posao“, a iz koje sledi da borbu protiv divlje gradnje uglavnom koči Tužilaštvo. Pa ipak, čini mi se da takav opis nije sasvim kompletan.

Stav da Tužilaštvo ne radi svoj posao svakako ima osnova ali može da zamagli sliku javašluka, birokratskog zamajavanja i neslućenih razmera korupcije koji su omogućeni tekućom praksom lokalnih vlasti. Iz tvrdnje da „građevinske inspekcije rade svoj posao“ moglo bi se možda zaključiti da se onaj deo posla borbe protiv divlje gradnje koji pripada opštini ili gradu uredno i redovno obavlja. Međutim, to naprosto nije tako. Naime, pored donošenja odluka, lokalne vlasti su dužne da svoje odluke i neposredno sprovedu. Konkretno, Gradska uprava Beograda u svom sastavu ima i tzv. „Odeljenje za izvršenje“ koje je po Zakonu obavezno da svaku odluku o građevinskog inspektora direktno sprovede u delo. Budući da ta odluka ima službeno ime „Rešenje o rušenju“, jasno je da je Služba za izvršenje dužna da nelegalni objekat – sruši. Logično, jeste? Realno – nije. O tome govori moje konkretno iskustvo

U mom komšiluku (Sinđelićeva 20) upravo je nikao jedan nakazni „polusoliter“ od trenutno šest spratova (predviđeno je četiri), mada čak ni njegova konačna visina još nije izvesna jer napadno zaravnjeni krov preti da će zgrada još „porasti“. (Već sada, ova nadrealna tvorevina koju samo „investitorski urbanizam“ može da iznedri upadljivo bode oči i štrči dva sprata iznad svih okolnih zgrada). Više mojih komšija i ja lično smo sve „investitore“ ovog arhitektonskog čudovišta poimenično prijavili svim nadležnima. Obavešteni su redom: Građevinska inspekcija grada Beograda, Gradski sekretarijat za urbanizam, Republička građevinska inspekcija, Kabinet gradonačelnika i Tužilaštvo. Za divno čudo i nasuprot našim prvim slutnjama, vrlo brzo smo dobili odgovor da je nadležna građevinska inspektorka donela „rešenje o rušenju“ i da je ta odluka upućena Odeljenju za izvršenje na dalje postupanje. Ipak, tu priči nije bio kraj.

I posle donošenja ovog rešenja, vredni radnici svih struka nastavili su da rade po „zatvorenom“ gradilištu, pa su dogurali i do finih fasadnih radova na ulazu iz Sinđelićeve 20. Postavljene su čak i motorizovane luksuzne roletne, naravno i na petom i šestom „ilegalnom“ spratu koji su predviđeni za rušenje. Kada sam shvatio da od „brzog izvršenja“ (tj. rušenja) nema ništa, ponovo sam se obratio Gradskoj upravi. Tek posle slanja teksta krivične prijave protiv investitora, od načelnika misterioznog Odeljenja za izvršenje, dobio sam iscrpan odgovor koji u najkraćem glasi: rušenje se obavlja na osnovu „Plana rušenja bespravnih objekata“, a u skladu sa „Godišnjim finansijskim planom“ i „javnim interesom“. Odgovor mi je delovao čudnovato pa sam uzvratio sledećom argumentacijom.

Pozivanje na Plan rušenja bespravnih objekata deluje zabrinjavajuće komično. Posao Odeljenja za izvršenje je analogan policijskom jer je i Odeljenju i policiji posao isti – da spreče kriminal. Dakle, zapitao sam se: da li policija ima nekakav „Plan sprečavanja ubistava i pljački“ ili ipak radi „samo“ po prijavi, dakle „neplanski“? Jasno je da ono što se dešava i dozvoljava u Sinđelićevoj 20 (doziđivanje približno 1.000 ilegalnih kvadratnih metara najskupljeg stambenog prostora) nije ništa drugo nego kriminal u rangu milionske pljačke, naravno u evrima. Iz perspektive jednakog tretmana pred zakonom deluje sasvim nepravedno da policija „mimo plana“ juri i maltretira nekakve pljačkaše banaka koji su ukrali (recimo) „samo“ 50.000 evra jer mafijaši iz Sinđelićeve 20 mogu sasvim neuznemiravani da čekaju ostvarenje tajanstvenog „Plana“ – u dalekoj budućnosti i u skladu sa „mogućnostima budžeta“. Za kriminalce je možda najunosnije da se listom prekvalifikuju u „investitore“ pa da steknu pravo da se njihov kriminal natenane i bez uzrujavanja tretira „po planu“.

Sve u svemu, jasno je da se Odeljenje za izvršenje trenutno bavi „planiranjem“ a ne „izvršenjem“ kako mu ime govori. Svoje obraćanje ovom organu završio sam jednom konstatacijom. U izlizanoj sintagmi „javni interes“ koje su nadležni iz Gradske uprave potegli, naglasak je na pridevu „javni“. Da bi se videlo da li Odeljenje za izvršenje „u javnom interesu“ radi „po planu“ nužno je da taj plan bude javni, a on to nije. Silno planiranje više liči na zaobilaženje obaveza koje proističu iz prirode službe nego na ozbiljno sprovođenje Zakona.

Uz divlju gradnju i „nesavestan rad u službi“ i „zloupotreba službenog položaja“ su jasno definisana krivična dela. Još posla za Tužilaštvo?

Autor je Vračarac