Foto: Medija centar

Naime, konferencije za štampu zakazuju se radi saopštavanja novih stvari, za razliku od ove na kojoj je saopštavano ono što je bilo poznato (imena koja su prošla na odeljenjima) dok je ono što je figuriralo kao tajna ostalo i dalje tajna: relevantni podaci o rezultatima rada onih koji su prošli. Oni će navodno biti objavljeni tek u septembru, a razlozi koji su navedeni za to odlaganje liče na “priču za decu predškolskog uzrasta”. Očito je da neka odeljenja, pre svega Odeljenje društvenih nauka, nemaju hrabrosti da stanu iza svojih predloga u strahu da će time izazvati lavinu kritičkih reakcija.

Ova konferencija kojoj je tri puta menjan termin održavanjai na kojoj prisustvovalo samo šest novinara, bila je samo neuspeli pokušaj fingiranja spremnosti Akademije da bude otvorena prema javnosti. Da se Akademija rukovodila principom otvorenosti prema javnosti, ona bi odmah na svom sajtu objavila reference svih predloženih kandidata (koji su prošli formalnu proveru) kako bi zainteresovana javnost mogla steći uvid u njihovu “specifičnu težinu”. Ali tada bi odmah postalo jasno da pojedini kandidati ne bi uopšte mogli biti predloženi da su postavljeni minimalni uslovi koji moraju biti zadovoljeni da bi se stekao status kandidata: recimo, kad je reč o Odeljenju društvenih nauka, 4 knjige, određeni Hiršov indeks itd. Pod tim pretpostavkama u igru bi mogli ući samo ozbiljniji kandidati.

Akademik Popović koji je vodio konferenciju izneo je stav da do kršenja konkursne procedure nije došlo, te da su tekstovi koji su dovodili u pitanje sam način izbora krcati lažima. Time je on na posredan način proglasio prof. Milana Brdara, koji je inače poznatija javna ličnost od njega lažovom nad lažovima. Ma koliko se od Brdara bitno razlikujem u pogledu teorijske orijentacije, ipak ga uvažavam kao čoveka od reči i integriteta. Pošto će se on sam, verujem, uspešno odbraniti od ove teške optužbe, ja ću sada navesti konkretne primere u kojima je konkursna procedura drastično prekršena. Oni koji me duže poznaju, znaju me kao smirenu i stabilnu osobu kojoj je strano samoreklamerstvo. Ipak, nakon komentara IO Akademije koji se odnose inamoj tekst Babo i stričevi u Akademiji (objavljenom u Danasu), prinuđen sam da navedem podatke o mom teorijskom radu koji stoje u konačnom referatu moga predlagača.

Napisao sam osam filozofskih knjiga. Po postojećim svetskim standardima, o vrednosti i uticaju knjiga na teorijskom planu najobjektivnije svedoči njihova citiranost. Prema podacima sa “gugl” interneta, koji su apsolutno proverljivi, citiran sam u 485 različitih teorijskih publikacija, od toga u 126 u inostranstvu. Moja knjiga Problem identiteta pomenuta je, što ovde što u inostranstvu, 120 puta, te ona, sasvim sigurno spada u najcitiranije srpske filozofske knjige posle Drugog svetskog rata. Kad je reč o inostranstvu, citiran sam u Americi, Kanadi, Nemačkoj, Engleskoj, Slovačkoj, Poljskoj, Brazilu, kao i u svim republikama bivše Jugoslavije. Ukupno sam pomenut 745 puta. Moje knjige predstavljaju obaveznu litaraturu u pet domaćih i pet stranih univerziteta. Hiršov indeks nisam izračunavao ja već kolega koji ima dva doktorata, jedan na filozofiji a drugi na Fakultetu za bezbednost. On mi je rekao da, sledeći logiku izračunavanja toga indeksa, nije uzeo u obzir citate iz novina, mada su se oni odnosili na teorijsku problematiku, ali da je moj Hiršov indeks, i bez toga,neverovatno visok za naše prilike.

Samo u 2018.godini moji tekstovi su ili će biti objavljeni u pet stranih časopisa o čemu imam zvanične pečatirane sertifikate. Nesvakidašnje priznanje dobio sam od glavnog i odgovornog urednika časopisa Balkan Journal of Philosophy, prof. Veselina Petrova koji me je pozvao da napišem tekst koji će, uz tekst Ričarda Robsona, biti uvod u raspravu u tom časopisu o temi Komunitarizam, multikulturalizam i liberalizam. Inače, taj časopis izlazi samo na engleskom jeziku i ima visok renome u Evropi. Moj i Robsonov tekst će biti objavljeni u narednom broju toga časopisa.

Povrh svega, preveo sam 50 teorijskih knjiga, između ostalog i četvorotomno delo Imanuela Valerstina Moderni sistem.

E sada sepostavlja pitanje kako je moguće da ja sa tako krajnje impresivnom, da ne kažem ogromnom citiranošću i ostalim referencama ne dobijem nijedan glas. Na to pitanje moguća su samo dva odgovora. Ili moj koverat nije otvaran (što je krivično delo) ili je onima koji su glasali do svetskih standarda (koje je usvojila i naša Akademija) stalo “kao do lanjskog snega”. U oba slučaja reč je o najgrubljem mogućem kršenju konkursne procedure.Ovi moji argumenti ne mogu se pobiti načelnim pričama, već samo numeričkim putem, tj.navođenjem da odabrani kandidati imaju znatnobolje reference od mene. I to nije nikakva apsolutizacija kvantitativnih merila, kako mi se podmeće u tekstu IO Akademije. Naime, pošto je recimo Alpar Lošonc dobio svih devetglasova, a ja nijedan, on bi trebalo da ima mnogoveću citiranost (recimo, osam puta) od mene; no ja imam neoborive dokaze da je njegova citiranost znatno manja od moje, ali i od Brdarove.

Drugi slučaj grubog kršenja procedure je eliminacija Ljubomira Madžara. Nisam ekonomista, mada sam u mladosti pisao i tekstove o ekonomskoj problematici i bio pozivan na ekonomske skupove. Ali “ i ptice na grani” znaju da Pavle Petrović ima neuporedivo slabije teorijske reference od Ljubomira Madžara. Kako neko ko ima samo dve teorijske knjige uopšte može biti izabran u SANU, osim ako te knjige nisu genijalne?Problem Ljubomira Madžara je izgleda u tome što nije po volji postojeće vlasti. Imam još jedan primer koji je prvorazredni skandal, ali o njemu ću u narednom tekstu – kad za to sazri vreme.

IO SANU nije naveo nijedan pravno validan argumenat da je Časlav Ocić smenjen legalno. I naša Narodna skupština je ne retko donosila odluke većinom glasova koje nisu bile u skladu sa Ustavom i zakonima; stoga je i neophodno postojanje nezavisnog Ustavnog suda. Hoću reći da skupština nije nadležna za odlučivanje o tome šta je legalno a šta ne.

Dvotrećinska većina koju pominje ovaj organ mogla seprilikom smene stvoriti samo tako što su predloženi kandidati za sekretara Odeljenja društvenih nauka i njegovog zamenika glasali sami za sebe, što predstavlja naprosto nezakonit čin. Kada je Upravni odbor javnog servisa RTS birao glavne čelnike ove kuće među kojima sam bio i ja, svima nama je bilo naloženo da napustimo salu pre glasanja o nama. Ovo što se desilo u pomenutom odeljenju je “izuzetan” doprinos beskrajnoj elastičnosti, tj. superkreativnosti pri tumačenju pravnih normi. Zahvaljujući tome, u to odeljenje uveden je pravi haos. U znak protesta protiv ovog nelegalnog čina, Časlav Ocić i Danilo Basta odbili su da učestvuju u izbornom procesu, tako da je došlo do situacije koja se sasvim sigurno nije zbila ni u jednoj civilizovanoj svetskoj Akademiji: oni koji pomažu Odeljenju (njih petorica) postali su brojniji od onih kojima se pomaže (njih četvorica). Pa gde to ima? Oni koji pomažu postali su glavni igrači, a oni kojima se pomaže sporedni. Stoga se i mogao dogoditi paradoks da je Alpar Lošonc, koji je tretirankao filozof, mogao dobiti svih devet glasova od onih koji u svom dosadašnjem životu nisu napisali nijedan filozofski tekst (mišljenje o Lošoncu na osnovu koga se glasalo pisali su pravnik i psiholog). Jedini koji je meritoran u tom krugu za filozofiju, Danilo Basta, bio je izvan igre.

Ne znam ko je autor teksta odgovora IO, ali on očito nimalo ne prati savremene svetske rasprave o tzv. kritičkom intelektualcu. On je meni kao poznatom zagovorniku radikalnog liberalnog individualizma pokušao imputirati stav da sam ja protiv Akademije kao skupa nezavisnih, slobodnomislećih intelektualaca. Ali, se on, pošto izgleda da još živi u “prepotopskom” vremenu, ne pita pod kojim uslovima je moguće da ne samo Akademija, već svi segmenti društva postanu emanacija nezavisnih, slobodno mislećih individuuma. To je moguće samo pod uslovom uspostavljanja vladavine prava čija je fundamentalna pretpostavka podela vlasti. Pošto je moderno liberalno pravo neutralno u odnosu na svaki teorijski pogled na svet i svaku ideološku i političku koncepciju, onda se u borbu za njegovo uspostavljanje mogu uključiti zastupnici različitih teorijskih i političkih koncepcija, jer tako stvaraju uslove za svaki mogući pluralizam i individualizam i za uspostavljanje kritičke javnosti. Koliko je meni poznato, među potpisnicimapeticije za brzo i efikasno rešavanje problema vezanih za plagijatorstvo koje je očito rašireno kod nas, našao se i jedan broj akademika koji su se upravo tom kolektivnom akcijom nesumnjivo potvrdili kao slobodnomisleći intelektualci. Mnogo više od onih koji o tom problemu ćute da se ne bi zamerili vlastima, a paradiraju pričama o vlastitoj nezavisnosti.

Ja sam i pre tri godine bio predložen za člana SANU, ali sam i posle tih izbora na kojima sam bolje prošao kad je reč o glasovima, napisao u NIN-u kritički tekst u kojem sam se založio za određene izmene u samoj izbornoj proceduri (odustajanje od arkanske prakse koja više ne postoji ni u jednoj značajnijoj svetskoj Akademiji; i ukidanje tajnog glasanja po odeljenima jer je ono u našem kontekstu glavni izvor izigravanja utvrđenih kriterijuma. Dakle, moji sadašnji stavovi ne predstavljaju nikakvu novost. Ali problem je u tome što određeni broj akademika nije spreman da se odrekne samovoljnog odlučivanja, jer im ono daje moć neprikosnovenih arbitara.Volja za moć tu potiskuje racionalne razloge.

Pojedini akademici nastoje da postojeći val kritike podvedu pod onu otrcanu izreku “ko gubi ima pravo da se ljuti”. Međutim, ja nemam nikakav razlog da se osećam gubitnikom. Zašto bi neko čija je knjiga sasvim sigurno jedna od najcitiranijih srpskih filozofskih knjiga posle Drugog svetskog rata imao osećanje gubitništva. Naprotiv, ja sam ponosan na dosadašnju valorizaciju svoga teorijskog rada, jer ona nadmašuje dosadašnje teorijske domete većine članova Odeljenja društvenih nauka. Za mene je španski teoretičar Boris Majler kojeg inače nisam nikada sreo, izjavioda je moja “filozofska kreativnostuporediva s dubinom filozofske kreativnost jednoga Deleza”, dok je Đorđe Vukadinović istakao da sam ja svakako naš najbolji živi politički filozof, a Trivo Inđić da su moje analize dela Karla Šmita “prominentnije od onih Ljubomira Tadića”. Mogao bih da naređam takvih priznanja koliko hoćete.

Svakako ću i dalje nastaviti da pišem radikalne kritičke tekstove o procesu kvazi-izbora u Akademiji, ali ne zbog borbe za ulazak u Akademiju, već zbog same stvari, zbog podsticanja stvarno slobodnomislećih ljudi u Akademijii van nje da dignu svoj glas u ime spasa ove ustanove koja je u svim civilizovanim zemljama jedan od glavnih stubova građanskog društva.

Autor je direktor Međunarodne filozofske škole Felix Romeliana