Slučaj glumca G. J. i pomilovanje umetnika 1Foto: Miroslav Dragojević

Ne, ovo nije – u prvom redu – tekst o „slučaju“ glumca G. J. i incidentu za koji je osuđen. Više je mala beleška o umetnicima, o njihovoj odgovornosti, pa i o ravnopravnosti. Elem, umetnički trans, koncentracija tokom zahtevne i naporne predstave, koncerta, performansa, režiranja i sl. potrebuje svojevrsno lečenje, pročišćavanje – proces povratka životu van scene, kada se magija završi. Iscrpljeni, emotivno prazni, oni po pravilu ostaju sami – i kada su okruženi ljudima – usamljeni u duši, maltene napušteni kad se svetla ugase, kada euforija prođe.

Iako se tada nalazi u garderobi, za šankom bifea, u hotelskoj sobi ili na ulici, umetnik još neko vreme duhom obitava u sali, na podijumu, iza ili ispred kamere – tamo i sa onima kojima se bez ostatka davao i umnogome se i dao. Bilo je i ima nemalo onih koji tada spas nalaze – ne u alkoholu, drogi ili sličnom – već u mentalnoj odsutnosti, nekolikosatnom ćutanju, lutanju bez cilja, vožnji u krug…

A i neko posebno raspoloženje publike, čudesan osećaj, naročita potreba obožavalaca za prisnošću traje, posebno neposredno posle umetničkog čina. Često i uz „pomoć“ svakovrsnih opijata. Pa se, primerice, pred hotelskom sobom idola, formira red obožavateljki. Za autogram, a šta bi drugo?!

Krivično-pravni institut actiones liberes in causa, to svesno – sa gledišta posledica – dovođenje sebe u neuračunljivo stanje je višestruko delikatan i opasan. I ne oslobađa odgovornosti za učinjeno nepočinstvo. Jer, zakon važi za sve i svakoga: pravljenje ozbiljnog nereda, dokazano nasilje, nedozvoljene polne radnje i drugo – tom prilikom je neoprostivo, posebno prema maloletnicima. A ni bilo kakvo otuđivanje ili uništavanje imovine i vređanje ma koga ne može se do opravdati nekakvom umetničkom kompenzacijom. Ali se, ipak, kao ljudska slabost često može razumeti.

Državnički akti pomilovanja osuđenih, ne samo umetnika, kao metod da se krutost prava – pa i pravno neispravljene nepravičnosti – ublaže politički, humano, društveno (recimo zbog dvostrukog ubistva u prekoračenju nužne odbrane) – koristan je korektiv koji, međutim, valja krajnje restriktivno upotrebljavati.

Pritom, ravnopravnost je ideal da se u svemu – pa i u talentu, uspešnosti i harizmi – nejednaki pojedinci podvedu pod isto merilo. No, kako su ljudi nesavršeni – i tvorci prava i sprovodioci njegovi, svi mi uostalom – tako je manjkav, nedovršen i sâm jezik i pravna regula. Tako da je i ravnopravnost nedostatna, „elastična“. A i inače je teško pravilno pravno kvalifikovati svaki konkretan slučaj, uzeti u obzir sve njegove osobenosti, objektivne i subjektivne. Da bi se pravna norma odmereno, pravedno primenila na svaki životni događaj. Da bi se sačuvala kakva-takva doslednost.

Tekst uvaženog Milana D. Špičeka, kao povod mom osvrtu, oličenje je dobronamernosti i tolerantnosti, pa i odbrane umetničkih „nestašluka“. Ali i vrvi od jednostranosti. Samo da je malo više poveo računa o drugoj žrtvi, bio bi to uravnotežen pokušaj. Jer obojica aktera odnosnog tragično tužnog neumetničkog, odnosno postumetničkog čina su žrtve sopstvenih poriva i strasti. I apsolutne neodmerenosti i nepromišljenosti. Audiatur et altera pars!

Dakako, privilegije pravih umetnika su stvarnost, gotovo neporecive – dive im se zbog njihovih tvorevina, energije kojom zrače, zbog njihove slave, poznatosti, kontakata, bogatstva; postaju ambasadori dobre volje, putuju svetom u različitim misijama, dobijaju državljanstva i odobravaju im se sredstva za nove projekte po skraćenom postupku, a političari uživaju (i nadaju se porastu rejtinga), zabavljaju se u društvu umetnika.

Navodim samo druženje Broza s Ričardom Bartonom, pa sve do Bate Živojinovća, odnos Dž. F. Kenedija sa Merlin Monro, dok bivše i sadašnje ovdašnje moćnike i njihove „favorite“ neću ni da spominjem. A neki, ne baš prvorazredni glumci ili muzičari – Ronald Regan, Volodmir Zelenski, Džorž Vee, Džozef Estrada, Džimi Morales, Vitautas Lansbergis, Mišel Marteli…- stigoše u svojoj popularnosti i da postanu predsednici država!

Ortodoksni, zreli umetnici – ne oni izvikani i oni „u izgradnji“ – skoro da su svet su za sebe, njima vreme autohtono teče, oni su u stanju da na okolinu gledaju drugačijim očima, neretko su teško prilagodljivi ili/i bahati, pa i pokatkad mahnite osobe kojima su tesni društveni standardi i moralna pravila… Što ne znači da izuzetno ne poštujemo plejadu „tihih“ umetnika, onih skromnih a uglednih, jednostavnih a privlačnih, velikih, neponovljivih. Slobodnih, mislećih a neporočnih. No, umetnost i njeni zatajni putevi, naročito – uz gene i štošta drugo – u čoveku mogu „probuditi“ mnogo toga duboko pokopanog.

Gledali smo – za primer – u filmu Ljubav u Barseloni, Penelopu Kruz i Havijera Bardema kao zavodljive i šaškaste slikare koji se bore sa demonima u sebi, i u svoju „igru“ uvlače i druge, tj. treće. A i režiser Vudi Alen je posebna priča… I neću, uprkos kotroverzama, prestati da cenim i volim stvaralaštvo – ne i ličnost(i) koju istinski i ne poznajem! – Majkla Džeksona, Alena Delona, Romana Polanskog, Bila Kozbija, Kevina Spejsija, Plasida Dominga… A ne zaboravljam(o) ni Oskara Vajlda. Jer, „Važno je zvati se Ernest“. Ili bar – Marina.

„.. Čovek postaje slavan kada broj onih koji ga poznaju uveliko prelazi broj onih koje on sam poznaje…. Slava je neravnoteža. Postoje zanimanja koja fatalno vuku za sobom: političari, manekeni, sportisti, umetnici“ (Kundera).

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.