Strmopizd "famoznog" Basare 1

Za vlast su njihove žaoke manje ili više iritantne, ali ako bi predsednik Srbije birao svog omiljenog kritičara, blizu je pameti da bi se bez premišljanja opredelio za „famoznog“ Basaru.

Nije to samo zbog njegove „odvažnosti“ da Vučića naziva Vrhovnim bićem, Vrhovnim prevashodstvom i Overlordom, nonšalantno mu prepuštajući rešavanje dileme da li je reč o poniznosti ili sprdnji.

Mnogo je presudniji Basarin navodni strah da ne dođe „neko tri puta gori od Vučića“ i, sledstveno, odlučna odbrana vođe od takvih umišljenih zala.

I kada se desi da Basara, umesto austrijskih političara Guzenbauera i Kurca, u usta stavi ovdašnjeg ovozemaljskog boga, njegova bezuba kritika više liči na liz ili poljubac, nego na ujed.

Basara ne čita novine, na televiziji pogleda samo „Utisak nedelje“ i po neki film, pa sa svojih zevsovskih visina kroz mrkli mrak ne nazire nepočinstva vlasti, ali začudo sa mikroskopskom preciznošću uočava svaki trzaj opozicije i nemilosrdno ga kaštiguje. U alanfordovskom maniru nejakima poručuje: „Moj izbor je da takve seljačke dubare plajpičim.“

Poverenje Vrhovnog vođe zaslužio je svojom postojanom lojalnošću prema vlastima tokom nekoliko decenija. Čak se uživeo u ulogu merača repa nemoćnim ili mrtvim vukovima.

Nije bilo zgodno da oštro napada Miloševićev režim, jer mu je tast bio visoki zvaničnik SPS Brana Crnčević, pa je svoj gnev i poslovičnu mrzovolju ispoljavao na Vuku (naravno, ne na Draškoviću, koji je još mogao politički da živne, već na Karadžiću, tada mrtvom već skoro vek i po).

Išao je skoro do nekrofilnog sadizma, da bi kasnije bezbednu lovinu nanjušio u „ocu nacije“ Dobrici, ali ne dok je ovaj bio na čelu države, već kada je biološki onemoćao, te postao politički irelevantan i, kasnije, kada je već umro.

Demokratske promene uzvisile su našeg kolumnistu do zvanja ekselencije, da bi se po povratku sa Kipra ostrvio na svog dobrotvora Koštunicu, koji je, mada već politički mrtav, iz Basarine vizure postao mefistofelska pretnja procvatu Srbije. Sadašnjem vođi je jasno da, sve dok je na vlasti, može da računa na odanost ovog osvedočenog mizantropa (na teoretičarima žurnalizma i književnosti ostaje da pobroje retke pojedince o kojima je on procedio neku lepu reč).

Vučić može da bude spokojan sve dok Basara glavnu opasnost za proklamovano zlatno doba naslućuje u dolasku na vlast „Đide i Guzijana“.

Opsednutost tim dvojcem sprečava pisca da vidi kolonu čestitih mladih i nekompromitovanih demokratski orijentisanih političara. Basara nekako „zna“ da će oni podleći pogubnoj matrici koja onečovečuje kada se dođe na vlast, pa odbacuje i „Ugovor s narodom“ i druge mehanizme koji bi sprečili tu, kako on uočava, sudbinsku neminovnost. Zato se prepustio ljuljuškanju u Vučićevom udobnom i sigurnom krilu.

Dakle, pošto je Basara uvek bio isti, zašto se odjednom uzibretio komentarluk i već desetak dana se ne smiruje? Stvar je jednostavna. Vođen Oljinim zavodljivim glasom, neprejebivi kolumnista je svoju dušu i um razgolitio pred svekolikim gledateljstvom i vlastitim čitateljstvom.

Postalo je belodano da su njegova vrcavost i jezičko majstorstvo Panova frula u potrazi za sinekurom, a da je on, basaračkim jezikom kazano, običan sinekurofil ili, kraće, sinekurac (s dugim uzlaznim akcentom na trećem slogu).

I ranije se znalo za njegove veze sa Bebom Popovićem, koji već dugo, čak ni za laike, nije običan mešetar, već metafora za političko intrigantstvo. Za mnoge je novina da je Basara s tim čovekom toliko često da ih je više puta u razgovoru ometao telefonski poziv Vrhovnog bića.

Znalo se i da Basarine knjige objavljuje Službeni glasnik, da tamo pristup imaju miljenici vlasti i da ovog izdavača od sirotinjske konkurencije (sa verovatnim izuzetkom Instituta za javnu politiku) razlikuju paušalno isplaćeni bogati honorari.

Nije se, međutim, očekivalo da Basara „ne zna“ šta bi se jednom muzičaru desilo kada bi odbio da se fotografiše s nosiocem vlasti.

To je i među njegovim poštovaocima shvaćeno kao moralni gaf, jer bodu oči neprijatna iskustva muzičara, ali i drugih građana, nespremnih na poniženja u današnjoj Srbiji (ko beše Vlado Georgiev?). Poslednjih dana još otužnije deluje Basarino uporno vađenje zbog platkajućeg kockanja u Oljinom kasinu.

I dalje ćemo ga čitati zbog njegovih duhovitosti, ali mora da se pomiri s istinom da je (za neke već dugo, za neke od nedavno) pročitan.

Otuda podrška njegovog novostečenog obožavaoca iz Novog Sada i po neka ohrabrujuća poruka, poput saveta izvesnog Bože Otrova: „Udri, Base, vučićevsku opoziciju“.

S druge strane, na društvenim mrežama je poplava manje ili veće gadljivosti „drugosrbijanaca“ (ma šta ta ofucana leksema stvarno značila), od kojih će mnogi i dalje pratiti njegova sočinenija kako bi se malo razgalili autorovim spisateljskim umećem, ali sada duboko svesni politikantske obojenosti tog lorelajskog čarobnog zova.

Autor je epidemiolog iz Beograda