Trebaju nam političari kao Boris Tadić

Autor Novi Nebojša Milenković je u podužem tekstu postavio 20 pitanja bivšem predsedniku Srbije Borisu Tadiću, a svako od tih pitanja bila je u stvari  bespoštedna kritika na račun bivšeg predsednika Srbije.

Naravno, nije problem što je Milenković iznosio svoje kritičke opaske na račun Tadića, već što je u tim pitanjima bilo dosta toga spornog u stavovima ovog mladog istoričara umetnosti i književnika iz Novog Sada.

Utisak je da u dosta tih njegovih konstatacija ima pogrešnog tumačenja, što navodi na zaključak da je Milenkoviću nedostajalo više pouzdanih činjenica i objektivnosti u sagledavanju Tadićevog predsednikovanja.

Zbog toga je upadao u grešku olakog zaključivanja, da je Tadić krivac za mnoge stvari koje su se događale u vreme njegovog angažmana u ulozi predsednika Republike.

Gospodin Tadić je u svom odgovoru Milenkoviću uverljivo objasnio svaku kritiku koja mu je bila upućena. Cilj ovog teksta jeste da se prokomentariše samo nekoliko od ukupno 20 postavljenih pitanja.

Osvrnuću se na Milenkovićevu kritiku da je DS sklapanjem „strateškog dokumenta“ sa SPS u stvari abolirao socijaliste. Ako se prisetimo tog vremena, bio je to iznuđen potez, s kojim je malo ko na obe strane bio zadovoljan.

Ali, šta se moglo učiniti drugo?

Bile su samo tri varijante u to vreme.

Prva je sporazum sa socijalistima, druga je dozvoliti da se SPS pridruži koaliciji DSS i SRS, dok je poslednja mogućnost bila: ići na nove izbore u kojima bi rezultati verovatno bili slični kao i te 2008. godine. U takvim realnim okolnostima Tadić se opredelio za najmanje loše rešenje.

Ne treba mnogo mašte da bi se shvatilo do čega bi kao država došli da su se vlasti dokopali ekstremni radikali.

Što se tiče Milenkovićeve druge kritike, da je Tadić imao značajnog udela u stvaranju SNS, kada se razložno i bez ostrašćenosti analiziraju glavne činjenice, onda se dolazi do drugačijih zaključaka nego što ih je izneo Milenković.

Da bi se dobro shvatilo kako je došlo do cepanja SRS, treba pažljivo da se pročita knjiga novinara Predraga Popovića „Politička fukara“, u kojoj se sa mnogo detalja i ključnih činjenica govori o moralnom portretu sadašnjeg predsednika Srbije Aleksandra Vučića i njegovog prethodnika Tomislava Nikolića, koji su čitavu ovu operaciju izveli.

Čitajući ovu knjigu, nije teško shvatiti da je uloga Tadića u „stvaranju SNS“ gotovo nikakva.

Možda se Tadiću i vrhu DS može prigovoriti da nisu imali pravu viziju razvoja SNS, koja je prihvatila strateški cilj: ulazak u EU.

Posle dolaska na vlast SNS se pretvorila u lidersku i autokratsku stranku koja ne poštuje osnovna  demokratska pravila, bez kojih Srbija još dugo neće biti ni demokratska ni pravno uređena država.

Zašto bi se Tadić trebao odricati Vuka Jeremića?

Bivši ministar spoljnih poslova Srbije po mišljenju mnogih uspešno je obavljao ovaj delikatan posao.

Pokazao je na ovom poslu znanje, dar za komunikaciju, entuzijazam i mnoge druge vrline.

Sve mu je to bila odlična preporuka da je kao vrlo mlad bio izabran za predsedavajućeg Generalne skupštine Ujedinjenih nacija.

Vrlo uspešno je obavljao tu ulogu godinu dana, vodeći računa i o interesima Srbije. Taj Jeremićev angažman omogućio mu je, po isteku mandata, da bude jedan od 12 kandidata za novog generalnog sekretara UN.

Bitku je izgubio tek u samoj završnici u kojoj je izabran Antonio Gutereš.

Čim je Jeremić odlučio da se bavi politikom u Srbiji, aktuelna  naprednjačka vlast činila je sve da mu snizi rejting i napravi od njega lopova.

Po meni, to je mlad i talentovan političar.

U svakoj drugoj normalnoj zemlji Jeremić bi bio poštovana ličnost. Jer, biti u vrhu svetske politike i imati brojna poznanstva u svetu, to se ne stiče tako lako i uz pomoć mahinacija i navodnog lopovluka, kako tvrde čelnici SNS.

Što se tiče marketinškog stručnjaka Nebojše Krstića i Jelene Trivan, direktorke Službenog glasnika, oni su se sami sebe odrekli.

Gospodin Krstić je godinama bio savetnik Borisa Tadića, a čim je DS izgubila izbore, ovaj čovek je postao gorljivi pobornik lika i dela Aleksandra Vučića.

Možda bi mu neko takav angažman i oprostio, ali je Krstić otišao i korak dalje. U nekoliko navrata je vrlo ružno govorio o Tadiću i DS. Bilo je to objektivno-ružno sa njegove strane! Kako se toga nije setio dok je bio u ulozi Tadićevog savetnika?

Naravno, nije Boris Tadić čovek bez političkih grešaka. On je po mom sudu, na ovoj našoj sluđenoj političkoj pozornici i dalje čovek kome se može verovati.

U nekoliko rečenica dobro ga je oslikao Dobrica Ćosić, koji je rekao sledeće: „Tadić ima velike vrline. Prvo, jako je pošten, osobito pošten čovek. Drugo, on nema vrednost državnika, nije za ovakvo vreme, nije za zverinjak svesti. Ovo nije njegovo doba. On je po mom poznavaju istorije, najemotivnija politička ličnost. Jako podleže uticajima svojih saradnika. Mislim da je na toj karakternoj osobini napravio najveće političke greške. Uz sve lepe osobine, pamet i poštenje, on nije imao dar državnika za ovo doba. Danas ga vidim kao tragičnu figuru sa neizvesnim sudbinom“, kazao je Ćosić.

Kada se Tadić analizira i uporedi sa bivšim i sadašnjim političarima, on je i dalje čovek koji uliva najviše poverenja, jer nije sklon ishitrenim potezima.

Trebalo bi DS i opozicija daleko više da koriste njegovo znanje i iskustvo. Sa njim na čelu DS je imala 39 posto, a kada su 2012. godine izgubili izbore, imali su 22 posto dok su naprednjaci pobedili sa dva procenta više.

DS se na prethodnim izborima jedva borila za cenzus. To govori mnogo, ko hoće objektivno da analizira rezultate.

Autor je novinar iz Odžaka