Tri civilizacijska posrnuća Srbije

Da „Danas“ nije tabloid uverile su me neke vredne rečenice u kolumni Milene Minje Bogavac „Treći svetski šta“ (Danas 28. II 2022), koje su mene, a verujem i mnoge druge čitaoce, naterale na duboko promišljanje o tragičnoj sudbini zemlje u kojoj živimo evo duže od poslednje tri decenije.

Naime, Minja je u kolumni napisala: „Hocu da kažem da čovečanstvo u nekim periodima prosto poludi. Temperatura se neobjašnjivo promeni i ljudi počinju da ruše svu civilizaciju, koju su do tada gradili… Kad svet počinje da se kuva, malom čoveku može da izgleda ko da je prosto došao period kada sve postaje sumanuto i kad se ljudi naglo okreću sami protiv sebe“.

Kada sam pročitao ove redove, kod mene se stvorila snažna želja da javno iznesem svoje mišljenje, koje me dugo muči, o tome u kom slučaju smo mi to samouništavajući zakočili, čak i unazadili društveni razvoj Srbije i kada smo se mi to mazohistički okretali sami protiv sebe.

Da bi došli do odgovora kada su to naši vladajuci autoritarni režimi samourušavali ovu državu moraju se dati odgovori na tri pitanja. Prvo, da li je Srbija imala dobru ekonomsku podlogu pre započinjanja ratnih pohoda 90-ih godina? Drugo, zašto je Miloševićev režim 1999. godine potpisao kapitulaciju u Kumanovu tek posle 78 dana bombardovanja SRJ? Treće, da li se desetogodišnja vladavina SNS može okarakterisati kao civilizacijski pad Srbije? Nadao sam se da će se ove tri „tabu“ teme naći u žiži interesovanja javnosti u toku sadašnje predizborne kampanje, ali to nažalost nisam dočekao.

Kada je svojevremeno Slobodan Milošević izjavio da „ako ne znamo da radimo bar znamo da se bijemo“ a ondašnji crnogoski član Predsedništva SFRJ Branko Kostić rekao: „Mi želimo da rešimo naše nacionalno pitanje pa makar sutra jeli korenje“, znalo se da će Srbiju i sve zemlje nastale posle raspada Jugoslavije snaći „zlo i naopako“. Naš tadašnji svemoćni predsednik, koji je tada bio ovenčan oreolom neprikosnovenog vođe, kao što je uostalom i naš sadašnji čelnik države, nije imao centar za strateško istraživanje, koji bi posle svestranog sagledavanja svih faktora, odlučivao o ratu ili miru. Zato što je zajedno sa Ćosićem kao ocem nacije, olako prelomio za rat, kasnije se videlo, njegovi snovi o proširenju Srbije do Ogulina, Virovitice i Karlobaga, zatim o rasparčavanju BiH a potom i prisvajanju dela njene teritorije, ostali su samo pusti snovi. Dobro pamtimo prazne rafove u prodavnicama, rekordnu inflaciju i prodaju na ulici benzina u flašama. To su sve dokazi da je Srbija tonula, da nije imala ekonomsku snagu za vođenje ratova.

Javnost ni dan-danas nije upoznata zašto se čekalo 78 dana da bi se 9. juna 1999. godine sa Međunarodnim bezbednosnim snagama (KFOR) potpisala kapitulaciju u Kumanovu. Građani ove zemlje su zainteresovani da saznaju ko su bili Miloševićevi saradnici i savetnici, koji nisu smogli snage da mu, na primer, posle deset dana bombardovanja, kažu „prekidaj čoveče ovu agoniju naroda i cele zemlje. Izginuše nam ljudi, ostadosmo bez fabrika“. O svemu ovome, u toku izborne kampanje mogli su nas informisati sadašnji čelnici države, koji su tada bili aktivni akteri vladajuće političke elite.

Istine radi, treba reći da naš predsednik Vučić zna s parama. Povećanim akcizama i porezima, smanjenjem sive ekonomije i škrtarenjem prema radnicima i penzionerima sa najnižim primanjima i penzijama, uspevao je da uspešno puni budžet. Da je vešt s parama vidi se da je spreman da uloži na izgradnju autoputeva ali i za netransparentno pokrivanje troškova goriva za desetine autobusa i za sendviče stotinama pristalica koji hrle u sportske dvorane širom zemlje na mitinge naprednjaka, kao i za plate hiljadama botova, koji danonoćno telefonom pitaju građane da li će glasati za SNS i za „nesmenjivog“ predsednika. Od pristalica ove partije oni uzimaju broj telefona preko kojeg će potom širiti bazu sigurnih glasova.

Naša vladajuća stranka, njeni dobro plaćeni politički analitičari i režimski mediji, ubiše se da dokažu narodu da su najvažniji kriterijumi za ocenu stepena razvoja društva broj kilometera izgrađenih autoputeva i broj podignutih subvencionisanih stranih fabrika. Poznato je da svi ugledni sociolozi smatraju da je za ocenu društvenog progresa neophodno uzeti u obzir, ne samo rast bruto društvenog proizvoda, već i dostignuti stepen slobode medija, izvršenje striktne podele vlasti i uspešnost borbe protiv korupcije. A upravo u tim oblastima kod nas je stanje užasavajuće.

Mnogi učeni ljudi u zemlji i kompetentne međunarodne organizacije će lako oceniti da je naše društvo sada u trećoj samorazarajućoj fazi. Ovde se demokratija ocenjuje kao pretnja vladajućem režimu. Za neku državu se ne može reći da je bogata i srećna ako za njenu vladajuću stranku nema autoriteta niti ljudskih veličina. (Primer pljuvanja reditelja Gorana Markovića, glumice Seke Sabljić, pisca Siniše Kovečevića…). „Ovo je najgora vlast koju smo imali od početka našeg višestranačja“ istakao je na tv N1 advokat Borivoje Borović.

Ovde se ćutke prelazi preko javno izrečene teške optužbe „da je vrh kriminala u vrhu vlasti“. Kod nas je na sceni brutalna manipulacija sa ciljem održanja velikog bogatstava i privelegija stečenih korupcijom – dodeljivanjem javnih radova bez tendera licima bliskim vlasti i partijskim kadrovima i potpisivanjem međunarodnih ugovora, takođe bez tendera. „Bez nezavisnog i nepristrasnog sudstva i tužilaštva nema napretka Srbije“, izgleda uzalud je upozorio dr Vladimir Gligorov iz Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije.

Tri posrnuća u toku poslednje tri decenije, su uzroci, pored ostalog, civilizacijskog zaostajanja Srbije. Država koja sputava pluralizam političkog mišljenja i trpi svemoćnog vođu koji „samo svoju sviđa“ ne može imati svetlu budućnost. U našem slučaju, te društvene pojave ne mogu se drugačije nazvati nego kao režimska samodestrukcija.

Autor je politikolog iz Nove Varoši