U fiokama Dažbogovih sinova 1Foto: FoNet/ Medija centar

Moj onlajn intervju Danasu privukao je pažnju novodobitnika Ninove nagrade Svetislava Basare.

Komentarom BIRODI istraživanja stavova iz Adornove skale autoritarnosti, kojom se meri odnos prema autoritarnoj vlasti, odskorašnji kolumnista Kurira (ne)svesno je otvorio, po meni, ključnu temu moderne Srbije.

To je priča o „prirodnom predsedniku“, pojmu kojem je ime dao Nebojša Krstić u raspravi sa kolegom Jovom Bakićem pod okriljem nedeljnika Vreme.

Naime, želeći da ukaže koliko je bilo teško pobediti Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima, Krstić tvrdi kako je Nikolić bio prirodni predsednik Srbije, narodski čovek koji peče rakiju.

Pitanje legitimiteta predsednika, bar za sociologa, nije stvar samo broja glasova, kvantiteta, već se postavlja pitanje kako je taj broj nastao, uslovno rečeno kvaliteta.

U fokusu sociološke analize je pitanje koliko je popularnost predsednika plod onoga što sociolozi i istoričari zovu faktorima dugog trajanja, među kojima kultura i religija igraju središnju ulogu.

U kojoj meri je popularnost predsednika plod jasno i glasno izraženih interesa određenih društvenih grupa u slobodnoj javnosti?

Na kraju, u kojoj meri je rejting predsednika posledica kontrole sredstava medijskog opštenja i (ne)slobode govora.

Tako se legitimitet predsednika može gledati kroz oči statistike i/ili sociologije.

O sociološkoj dimenziji legitimiteta, generalno političara, govori i sam Basara kada kaže: „U takvoj postavci stvari snažna politička volja, veliki politički talenat, pa čak ni vlažni san beogradskih usedelica – politička ‘neukaljanost’ – nisu ni od kakve pomoći. Nikada u stvari Srbiji nije manjkalo talentovanih političara, ali džaba im i volja i talenat, osam od devet (deset, prim. Z. G.) Srba naprosto ne želi istinu, legalnost, odgovornost i kažnjivost. Pa ti pravi pravnu državu.“

Ovde je Basara u krivu.

Prema tim istim BIRODI istraživanjima postoje četiri faktora na osnovu kojih građani Srbije biraju na izborima.

Evo rasporeda po važnosti: integritet političara/stranke, stručnost političara/stranke da realizuju obećano, moć političara/stranke da sprovedu obećano i, najzad, harizmatičnost političara/predsednika stranke.

Znači, u narodu postoji potencijal za ono što Basara želi, a to je „da mislim na čvrstu ruku zakona i institucija, a ne ‘čvrstu ruku’ ovog ili onog državotvornog kabadahije, koja nikada nije čvrsta koliko izgleda“.

Kažem potencijal, s obzirom da imamo, s jedne strane, preferenciju prema integritetu, koji donosi izvesnost i pravdu, ali i potrebu za liderima, s druge.

Između su neizgrađena javnost i vladavina prava, kao i nespremnost građana da preuzmu odgovornost.

Tu negde je i deficit države koji se nadopunjuje narodnjaštvom (izvor legitimiteta) i čvrstorukaštvom (upravljačka struktura) predsednika koji je jednakiji među nejednakima.

Imamo društvo gde je većina sklonija da između „prirodnog“ (romantičnog, konzervativnog) i pravnog stanja (vladavine prava, javnosti, integriteta) izabere prvu opciju, odnosno izabere (pred)vođu.

On je svojevrsna reinkarnacija, prema ovdašnjim etnolozima i religiolozima (poput Veselina Čajkanovića), paganskog boga Dažboga, koji je opevan u himni Bože pravde, u kojoj on vodi, hrani, brani i spašava.

Živim u uverenju da moderne države opstaju na tronošcu gde je prva nogica vladavina prava, druga integritet (građanski, profesionalni i institucionalni), a treća javnost (opšta i stručna).

Savremena Srbija danas je daleko od pomenutog tronošca, pošto biramo Dažbogovu decu da upravljaju nama, a ne državu oličenu u vladavini prava, javnosti i integritetu, što sve služi tome da sami upravljamo svojim životima.

Baštinimo etnonacionalizam (naspram ustavnog patriotizma), etnofiletizam (krajem 19. veka u pravoslavnom svetu proglašenu jeres) i sveopštu korupciju (umesto javnosti, integriteta i vladavine prava).

U prilog ovome idu i drugi nalazi koje pominje Basara. Prvi se odnosi na autocenzuru građana (manjak javnosti), a drugi na stanje anomije (dominacija decizionizma i korupcije).

Sociološka teorija i društvena praksa pokazuju da autoritarni modeli tranzicije –  kemalizam, titoizam i ostali lični oblici vlasti – pri svom odlasku odnose svu sreću koju su doneli ili napravili.

Primerice, odlazak Julija Cezara Rimu je doneo petnaestogodišnje građanske ratove.

Da budem još konkretniji. Sređene javne finansije, bez vladavine prava i razvijene javnosti, mogu vrlo brzo da se pretvore u lep san, jer su vladavina prava i razvijena javnost garant dugovečnosti promena i brana demonu destrukcije.

Ako hoćemo istinsku državu, naravoučenije glasi da valja graditi i čuvati integritet institucija, javnost i vladavinu prava!

Dažbogovi sinovi su tu da pripomognu, a ne da (pred)vode!

Ovo je prosvetiteljski zavet koji se zagubio u fiokama Dažbogovih sinova.

U veri da ovim tekstom, pisanim na Dan državnosti, pomažem opstanku džepova javnosti bez koje, ne samo prema Habermasu, nema države, želim da se zahvalim Basari na inspiraciji, pa makar ovo bilo uludo krečenje.

Šta nam drugo ostaje nego da budemo realni i da tražimo nemoguće, odnosno da tražimo da i mašta dođe na vlast!

Autor je sociolog u Birou za društvena istraživanja (BIRODI)

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.