Uvođenje državnog cenzora

Neobično mi je da u eri kada države podržavaju filmove Larsa fon Trira i kad glavne nagrade na kanskom festivalu odnose filmovi kao što je „Plavo je najtoplija boja“ ili „Stranac na jezeru“ (oba isto tako podržana od matične im države) mi ovde odgovaramo na pitanje zašto je država podržala film u kome se psuje.

Ali, evo da pokušam da pojasnim kako stoje stvari. Projekte na konkursima Filmskog centra Srbije bira komisija (u ovoj koja je podržala „Jesen samuraja“ su između ostalih bili i književnik i scenarista Miljenko Jergović, reditelji Predrag Antonijević i Ivan Ikić). Svi projekti koji zadovoljavaju formalne uslove mogu da učestvuju na konkursu, bez obzira da li se u scenariju psuje ili ne. Kao i svuda u Evropi gde se projekti biraju na ovaj način (i kako je naglašeno u svim konvencijama) autonomnost komisije je neprikosnovena. Možete se slagati ili ne sa odlukom komisije, mogu se postavljati pitanja dobrog ukusa ili dometa određenih pristupa temi u izabranim projektima, ali ovo što vaše otvoreno pismo u stvari implicira, i što me duboko iznenađuje, jeste zapravo uvođenje državnog cenzora.

Ako smo spremni da u umetnički ambicioznim filmovima dođemo do granice pornografije, pa da je i pređemo, zarad umetnosti, ne vidim kako bismo to pravo mogli da osporimo filmovima sa drugačijim ambicijama. Jedan princip mora da važi za sve inače ćemo se naći u situaciji da kao nekadašnji holivudski cenzori merimo na štoperici koliko traje poljubac na platnu. Ne vidim ko bi u državnom aparatu mogao da odbaci odluku komisije zato što se u filmu – psuje. Ali jasno vidim šta bi jedna takva „moć“ donela slobodi umetničkog izraza generalno i kakve bi sve to implikacije moglo da ima. U svom obrazloženju komisija je jasno istakla da film pre svega podržava zbog njegovog „komercijalnog“, repertoarskog potencijala i mogućnosti da vrati publiku u bioskope. „Jesen samuraja“ je te ambicije uspeo da ostvari, jedan je od najgledanijih filmova prošle godine, a uz to je otkupljen od poznatih francuskih prodajnih agenata za svetsku distribuciju, što se domaćim filmovima retko dešava. Naravno, uvek se može diskutovati da li država treba da podržava projekte koji bi se nazvali „komercijalnim“. Ali film jeste i umetnost i industrija i pametne države uspostavljaju sisteme koji podstiču razvoj oba segmenta. To je i naša ambicija. Srdačan pozdrav,

Autor je direktor Filmskog centra Srbije