Vrhunac bezobrazluka

kao predsednik Srbije bilo bi normalno da si pismo, kojim se obraćaš penzionerima, uputio u koverti sa zastavom Republike Srbije koja ima svoja obeležja, a ne u koverti stranke čiji si predsednik, jer ovim si svima nama koji nismo članovi Srpske napredne stranke poručio da ti i nisi naš predsednik. Da sam dobila pismo predsednika Republike u koverti sa znamenjem Srbije iz poštovanja prema zastavi i grbu za koji su ginuli najbolji sinovi ove zemlje, ne bih ga kao i većina građana odmah gnevno bacila u prvi kontejner.

Ne znam kako te nije sramota da mi uputiš pismo u koverti stranke čiji si predsednik, a koja je u koaliciji sa strankom Ramuša Haradinaja. I to meni, majci koja sam svoju decu, svoje bratance, svoje sestriće, kao i školske drugove i prijatelje mojih sinova ispratila u rat da se bore protiv tog zločinca, kome ste vi danas poleteli u koalicioni zagrljaj i sa kojim danas pregovarate o prekrajanju granica koje su svojim kostima omeđili moji preci i nažalost deca koju sam u svojoj kući podizala, odgajala i vaspitavala kao svoju. Jednog sina sam poslala u rat 1991. godine, drugi je mobilisan 1999. Te godine on se sam prijavio da uklanja kasetne bombe i bude u jedinici ABHO koja je utvrđivala stepen radioaktivnosti posle svakog bombardovanja Srbije. Hvala Bogu vratili su se živi i zdravi, ali nikada nisam zaboravila nasmejane likove dece koja su mi rasla pred očima, koja su iz moje kuće otišla u smrt za slobodu Srbije.

Šokirana sam tvojim bezobrazlukom i nevaspitanjem, da nakon što si mi oteo penziju, koja Ustavom i drugim propisanim zakonima predstavlja moje stečeno pravo, još mi se ovim pismom i rugaš na ovako ciničan način, pozivajući se na moju ljubav i podršku Srbiji. Srbiju sam uvek iznad svega volela, poštovala, i podržavala, ali nikada nisam podržavala tebe i tvoju politiku, jer sam apsolutno uverena da je nemoguće voleti Srbiju i podržavati politiku izdaje zemlje i pljačke sopstvenih građana koju ti sprovodiš. Za svojih skoro osamdeset godina upamtila sam i gore trenutke od ovog koji sada preživljavam. Preživela sam teške godine pod okupacijom, nemačke kaznene ekspedicije, zločine bugarskih okupatora, vlast u kojoj si bio ministar informisanja. Svikla sam na svakakve teškoće, muku, napor i odricanje. Nažalost zahvaljujući tvojoj politici tokom devedesetih godina, a i ovoj koju sprovodiš u poslednjih sedam godina, osećam se kao da je Srbija ponovo okupirana. Gledajući kako se ophodite prema otadžbini, posmatrajući besomučnu pljačku i otimačinu od nas najugroženijih građana Srbije, često pomislim da ovo ni okupatori nisu radili što radiš ti sa svojim stranačkim istomišljenicima. Za okupatore smo bar bili sigurni da će se kad vreme njihove sile i nasilja prođe, kao ratni zarobljenici vratiti svojim kućama. Za vas i ne znam gde ćete uteći kad sva ova muka prođe.

Vrhunac tvog bezobrazluka je da meni objašnjavaš da ste zatekli praznu kasu penzionog fonda. Možda si zaboravio, mada mlad si čovek, ne verujem da si zaboravan jer nisam ni ja iako me sudeći po sadržaju tvog pisma smatraš ili zaboravnom ili starom i senilnom, da si kasu penzionog fonda baš ti dobrano ispraznio politikom Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, koja je rezultirala sankcijama i hiperinflacijom, što je dovelo do ekonomskog sloma Srbije. Videvši tvoje pismo namah sam pomislila da se u koverti sa logom tvoje stranke nalazi ček na 48.000 dinara koliko ste mi sada oteli. Onih devetnaest penzija koje si mom suprugu ostao dužan kao član vlade do 2000. godine, vratila je vlada Zorana Đinđića, koga sam oduvek iskreno podržavala i poštovala. Zato mi je još neshvatljiviji bezobrazluk i tvoje lakomisleno očekivanje da sam zaboravila da si jedan od kreatora najveće propasti u istoriji Srbije na kraju prošlog veka.

Kada pogledam u svoj novčanik, u svoj frižider, kada vidim snuždena lica ljudi na pijaci, kada sugrađane i vršnjake vidim kako u novčanicima prebiraju poslednji dinar pred pekarom da bi kupili hleb, ne vidim da je prošla kriza u koju si uveo Srbiju. Naprotiv, sumorna i ozbiljna lica nezadovoljnih ljudi koje srećem na ulicama i sve veći broj onih koji zgaženog dostojanstva prebiraju po kontejnerima pod raskošnim svetlima novogodišnje rasvete mi govore da kriza tek uzima zamah, kao i bahatost ove vlasti koja đinđuvama sa bandera odvraća pažnju od bede i straha koji vladaju Srbijom i predstavljaju našu svakodnevicu.

Milostinju od 3.000 dinara koju planiraš da mi udeliš pred božićne i novogodišnje praznike sa zadovoljstvom ću uplatiti jednim delom fondaciji Sergeja Trifunovića, a drugi deo sajtu Peščanika koji je kažnjen zbog iznošenja istine o tvojoj strahovladi. Nemoj mi ogovarati na ovo pismo, niti mi više slati bilo kakve izveštaje o svom radu i učinku. To sačuvaj za odgovarajuće pravosudne institucije, koje će nadam se profunkcionisati kada ti i članovi tvoje stranke postanete opozicija.

Autorka je penzionerka iz Kruševca