Zahvalnost penzionisanog studenta

Nema potrebe da se zahvaljuješ na strpljenju i odgovornosti. Svakog dana se učim odgovornosti, a ako s vremena na vreme izgubim strpljenje, uvek me opomena klepi odozgo i podseti gde mi je mesto, kao kakva intervencija za počinjen hibris. Smatram te osobine vrlo važnim u ličnom razvoju, a time i zajednici našoj, tako da se slažemo već u prvoj rečenici tvog pisma, apoteoze svih bogougodnih građanskih osobina. Taman posla da se zahvaljuješ na poštovanju i ljubavi, to su osećanja koja ne podrazumevaju reciprocitet i njima su me naučili još majka i otac, na koga se, zapravo, ova tvoja rečenica i odnosi (opet se vinuh brzopleto), pošto se, nažalost, moje radno iskustvo svodi tek na par godina. On jeste, kao što kažeš, predano radio, otprilike deceniju i po, do dve, pre nego što je skončao. I sigurno mu je žao. Ali zato je nama troma na taj način, kao zaveštanje, pružio tu priliku i čast da sad već više od decenije primamo porodičnu penziju, kolebljivu i nestalnu, koju su nam darivali ovi koji zamalo proćerdaše zemlju, ali i ti koji je spasavaš, spasitelju, kao nagradu za našu nesebičnu ljubav i njegovu posvećenost. A sada i tu egzaltiranost susreta sa tobom upriličenim ovim iskrenim obraćanjem, ali i krajnje razoružavajućom fotografijom.

Samo zli jezici rekli bi kako si upravo ti i smanjio penziju, ali oni, nesrećnici, gube iz vida krajnju dobrobit tvojih postupaka, ne znaju za lepotu u žrtvovanju i uzvišenost u skrušenosti, a pre svega greše u recepciji samog gesta, misleći da ta svotica novca treba da potkrepi njihovu potrebu da jedu, piju, plaćaju račune ili se pak obrazuju. Zaboravljaju onu vrednost koja je konstitutivna, pogrešno doživljavaju gratifikaciju, ne vide da ti čuvaš tradiciju, bez obzira na to što se ona nalazila i u pohlepnim rukama ovih što nas zamalo izgubiše. Bune se i žale, a ne prepoznaju uslugu koju nam činiš tako svesrdno pružajući prilike da ostvarimo svoju čovečnost i svrhu svakog bića u zajednici. Nedorasli su spoznaji da ustaju sami protiv sebe, i što je najvažnije, oholo se ophode i prema pomilovanju. Oprosti im, ne znaju šta čine.

Kao student-penzioner, ili penzionisani student, mogu da kažem da ne samo da ću da prihvatim, već ću, kao što kažeš, i da podržim teška odricanja, tako što ću apsolventsku godinu na fakultetu, koja je do sada uvek koštala 15.000 dinara, da platim onako kako se to ove godine zahteva od nas koji smo se drznuli da budemo studenti, a to je 1.983 dinara po svakom ESPB bodu (jedan ispit se može sastojati od 3, 6, 9 itd. bodova, ukoliko neki penzioner, radni svet i ostali činioci nisu upućeni). I još ću da razmislim da li ću prihvatiti popust koji nam je obećan, promo cenu od 40% sniženja na cenu boda, jer što više razmišljam, sve više vidim da mogu još jače da podržim.

Ne znam da li je u pitanju igra slučaja ili je sudbina tako odredila da Srpska napredna stranka pošalje tvoje pismo i roditeljima svojim i penzionisanim studentima. Ipak, pismo je adresirano na moje ime i moju adresu, i sve snažnije osećam da nije u pitanju ni puki slučaj niti kob sudbine, već tvoja dobrohotna namera da podigneš svest i ovakvima kao što sam ja. Kažeš mudrost, pamet i odlučnost. To je moja vodilja.

Ovo skromno i smerno (kako si ga ti opisao) tvoje obraćanje nama, tvojim roditeljima, ovo pomilovanje, a meni ujedno i prosvetljenje, ne bi bilo potpuno da nije krunisano tvojim obećanjem o budućim dopisima kojima ćeš nas izveštavati o plodovima naše buduće i sve raskošnije Arkadije. Iz tog razloga imam potrebu da iz svoje pastirske, ali i roditeljske duše, pružim i ja tebi jedno obećanje:

Mili moj sine, imaćeš i dalje moju tihu, i kad već insistiraš, moćnu podršku. Nastaviću i dalje da obezbeđujem tvoju i budućnost tvoje dece. Što se penzije tiče, pravo da je primam ističe kada napunim 26, što je za tri godine, zato sada želim da znaš da ću svojom požrtvovanošću i istrajnošću spremno i zahvalno dočekati taj trenutak kada ću se konačno oprostiti od ove u iznosu male, ali simbolički značajne dotacije od 4.500 dinara. Taj oproštaj možda ću dočekati na drugoj adresi, ali, kao i ovoga puta, ti ćeš me sigurno naći, gonjen istinskom potrebom i neutaživom željom kopileta koje traži svog davno izgubljenog oca.

P. S. Ubuduće nemoj koristiti tu metaforu da se Srbija podigla ili da bi trebalo da se podigne sa kolena, bilo da je to ekonomski, politički, moralno ili faktički. Ne zato što je sama metafora kontaminirana od strane drugog političkog činioca ili zato što ne oslikava dovoljno precizno tvoju nameru, već zato što mi se sve više čini da će narod najpre postati svestan i konačno biti u mogućnosti da dostigne umilnost, pokornost i sveprožimajuće osećanje dužnosti upravo tako, sa kolena, odakle se najdublje i najžešće moli.

Zauvek odana.

Autorka je korisnica porodične penzije