Foto: Medija centar

NJemu dugujem i zahvalnost što je, ukoliko se ne varam, i citirao neke od mojih spisa. Pošto on teži da kritiku moga teksta Državna vera Mila Đukanovića zasnuje na argumentima – što je u nas retkost – nastojaću da se krećem u tim okvirima, ne potežući ni za kakvim ideološkim diskvalifikacijama.

Kao prvo, nisam predstavnik niti simpatizer sadašnje srpske vlasti, već njen radikalni kritičar. Primera radi, u seriji tekstova objavljenim nedavno u listu Danas označio sam bez ikakvog uvijanja Vučića kao autokratu koji je pod noge bacio pravnu državu, a time i medijske i individualne slobode. Đukanovićev pokušaj da podvlasti današnju CPC (Miraš Dedejić) uporedio sam sa Vučićevim pokušajem da podjarmi SPC u Srbiji.

Uz to, podržao sam u vidu peticije, a i svojim tekstovima građanske proteste kao oblik građanske neposlušnosti koji je sastavni momenat liberalne demokratije. Na Martinovljevu aluziju na vreme vladavine Slobodana Miloševića, mogu samo da istaknem da nikada, ama baš nikada, nisam podržao ovoga srpskog vlastodršca, to je lako proverljivo.

S obzirom na navedene činjenice, nezasnovana je tvrdnja „da saučestvujem u orkestriranom napadu na Crnu Goru“, dok Srbiju štedim. O Crnoj Gori sam do sada napisao dva kritička teksta, a o Srbiji „mali milion“ izrazito kritičkih napisa, uključiv i onaj u kojem sam izložio ruglu Vulinovo shvatanje javnog servisa. Pri svemu tome, moji tekstovi o Predlogu zakona o slobodi veroispovesti u CG bitno odudaraju od izjava predstavnika srpske vlasti koje sam označio kao izliv verbalnih egzibicionističkih parada namenjenih skretanju pažnje sa kosovskog problema.

Nadam se da se uvaženi kolega neće naći povređenim, ukoliko iznesem svoje mišljenje da je stav „da ne treba gledati u tuđe dvorište“, svojstven mnogima koji sebe doživljavaju kao liberale, duboko antiliberalan. Jer srž liberalne teorije su formalno-univerzalne kategorije: univerzalizacija prava glasa, primat i jednakost individualnih prava, pravna država kao brana diskriminaciji na nacionalnoj, rasnoj, verskoj, ideološkoj, kulturnoj osnovi i slično.

Te kategorije nastale su ne iz ovoga ili onoga konkretnog konteksta već iz dekontestualizovane prirodno-pravne teorije koja je svim pojedincima dodelila jednaka formalna prava nezavisno od njihovog kulturno-verskog, etničkog i ideološkog identiteta. Bila bi to smrt liberalnog humanizma da su svi intelektualci sveta rekli – baš nas briga što se dešava u nacističkoj Nemačkoj ili Staljinovom SSSR-u: na nama je da gledamo svoja posla i da čistimo svoje dvorište. Vlastima se može spočitavati mešanje u poslove druge države, ali to ne važi za kritičke intelektualce: na njima je da dižu svoj glas protiv svih očiglednih nepravdi i represivnog nasilja svuda u svetu, pri čemu bi naravno trebalo da primenjuju iste aršine, ma o kojoj se naciji ili etnicitetu radilo.

U tekstovima o Crnoj Gori ja nigde nisam osporavao pravo na njenu nezavisnost, već samo pravo tamošnje autokratske vlasti da menja putem represije na radikalan način odnose koji su na delu u sferi društva. Na koji način sadašnja CPC može prestići u kratkom vremenskom intervalu po broju vernika Mitropoliju crnogorsko-primorsku čiji se broj pristalica kreće oko 60%? Pa, svakome ko ima zdrav razum je jasno da se taj ogromni jaz u broju pristalica između te dve crkve u kratkom roku ne može prevladati evolutivno-dobrovoljnim putem. Neki komentatori povodom mojih tekstova zahtevaju da odgovorim na pitanje otkud Mitropolija crnogorsko-primorska u Crnoj Gori kao deo SPC?

Jedini mogući odgovor na to pitanje može se dobiti konsultovanjem crnogorske istorije tokom koje pomenuta Mitropolija postoji već vekovima. Hteti marginalizovati tu dugu tradiciju vanrednim represivnim pritiskom bio bi to – reći ću ovo upravo kao liberal – brutalni zločin. Jer suština liberalizma nije antitradicionalizam, već neprikosnoveno pravo pojedinca da on lično, i niko drugi umesto njega, odabere način života kojim će živeti: individualistički ili tradicionalistički.

Pored toga, podsetiću da je dobar deo naših samozvanih liberala svojevremeno pozivu Dobrice Ćosića na „povratak korenima“ pridavao predznak srpskog etnonacionalizma ili šovinizma. Iz te perspektive gledano, zašto ti isti samozvani naši liberali na isti način ne koriste poziv Mila Đukanovića na „povratak korenima“ (navodno 1918; ostavljam po strani raspravu o tome u kojoj su meri ti koreni stvarni a u kojoj imaginarni). Kao i zašto te iste ličnosti ćute na očite izlive hrvatskog šovinizma i mržnje prema srpskom političaru Miloradu Pupovcu, kojem tamo ne samo što pale lutke sa njegovim likom, već mu na njegovo pitanje „Zar sam ja zlikovac“ postavljeno u parlamentu, član vladajuće stranke odgovara „Jesi, kao i svi Srbi“.

U toj istoj Hrvatskoj, o njenom legendarnom treneru Ćiri Blaževiću javno se objavljuje zavidan broj umrlica jer je podržao stranku pomenutog srpskog političara i preti mu isključenje iz javnog života. Ako je tačna konstatacija gospodina Martinova da postoji snimak na „Youtube“ na kojem sveštenik Velibor DŽomić razmenjuje bokserske udarce sa civilima neistomišljenicima, ja taj čin bez ikakvog zazora oštro osuđujem. Ali primetio sam da je izostao njegov komentar izjave Miraša Dedejića: „Srbi su 500 godina bili pod Turcima, i pitam ja vas: da su Turci bili crnci koje bi boje bili Srbi.“ Na tu radikalno rasističku izjavu nisu, koliko je meni poznato reagovali ni Milo Đukanović niti iko drugi iz crnogorske vlasti.

Đukanovićeva teza da Srbija preko Mitropolije crnogorsko-primorske održava infrastrukturu za velikosrpsku politiku krajnje je neuverljiva. Znači li to da Srbija u odgovarajućim zapadnim zemljama u kojima srpski episkopi imaju tamošnjim zakonima uređene prekogranične eparhije, čuva infrastrukturu za velikosrpsku politiku kada za to sazri vreme. Znači li to da vlasti zemalja u kojima je dominantno katoličanstvo treba da ga ukinu pošto ono svoju centralu ima u Vatikanu ili da se zalažu za ukidanje te centrale, zajedno sa papom, kako ona ne bi ograničavala nezavisnost tih zemalja?

U zaključnom delu svoga teksta o kojem je reč ističem da će Milo Đukanović ukoliko, pravnim nasiljem i širenjem egzistencijalne jeze u svojoj despotiji, ostvari svoj naum, dovršiti proces stvaranja radikalnih međuetničkih raskola unutar republika bivše Jugoslavije, koji veoma lako može dovesti do njihovog rasparčavanja. Dakle, moja teza je da ni u jednoj republici bivše Jugoslavije nisu postavljene ni elementarne pretpostavke građanske države. Svi mi živimo u etničkim vremenima u kojima je multikulturalizam radikalno potisnuo liberalizam i građansku državu. Biti kritičan isključivo prema manifestacijama srpskog šovinizma jeste puki mazohizam koji je slep ili se pravi slep prema manifestacijama antisrpskog šovinizma. Oni koji podržavaju sultanizam Mila Đukanovića nužno podržavaju i sultanizam Aleksandra Vučića. I na kraju, suverenizam, kao nepriznavanje separatizma, jeste jedna od ključnih kategorija liberalizma koja ne mora da implicira rat.

Zahvaljujem se kolegi Zlatoju Martinovu, koji je prilikom komentara moga teksta ispoljio kulturu dijaloga.

Autor je pisac i prevodilac brojnih filozofskih knjiga

Povezani tekstovi