Život u svetu impresija 1Foto: Freeimages/cierpki

Umetničke, ali ne i akademske slobode, kako mi razumevamo ljudska prava s jedne, koja ljudskoj jedinci dopuštaju i apsurd – ukoliko ga „požele“, i objektivne naučne činjenice s druge strane, koje iziskuju naučnu dokumentovanost i svekoliku utemeljenost tvrdnji, nisu u istoj ravni, pa im nije nemogućno razilaženje, ponekad i mimoilaženje. Drugim rečima, ne može se braniti bilo kome da gradi vlastite impresije, tzv. „lični stav“, ako živi u svetu impresija, ali šta će taj čovek sa svojim ličnim tumačenjem stvarnosti činiti, dovodeći u pitanje druge ili celu jednu kulturu – to je već pitanje pristojnosti i porodičnog odgoja. Na amaterizam u principu ne treba reagovati, ali kada on dobije celu stranu u uglednom dnevniku, to može izazvati prirodnu uznemirenost čitalaca na javnu reč koja postaje tvrdnjom, s mogućnošću da pokrene i dublja osećanja u svojoj ponesenoj površnosti.

To jest, govoriti o liturgijskoj knjizi, a bez znanja liturgike – besmislica je. Govoriti o spomeniku iz srednjega veka, a bez znanja o srednjem veku – drskost je. Govoriti o spomeniku jednoga jezika, a bez lingvističkih znanja o njemu – smešno je. Iznositi podatke kao da su činjenice – groteskno je. Selektivno se pozivati na „neke“ bibliografske podatke bez znanja o njihovom kontekstu – nije akademski. Ali već rekosmo da se s impresionizmom – pošto je u domenu „umetničkih sloboda“, kao ni s amaterizmom – pošto je u opsegu samoproklamovane stručnosti – ne vredi upuštati u polemiku. Zato ćemo više radi dobre informisanosti čitalaca reći po koju.

U Hrisovulji kralja Stefana Uroša I u svitku, izdatoj manastiru Hilandaru nešto posle 1254, ovaj, „po milosti Božijoj kralj i s Bogom samodržac svih srpskih zemalja i pomorskih“, nastavlja da se brine o darovima „svoga dede“, a „velikog kneza humskog Miroslava“ „crkvi Svetog apostola Petra na Limu“. Ranije je, kako svedoči dokument, njegov otac, Stefan Prvovenčani, potvrdio „svome stricu“ (1196–1199), tj. Nemanjinom bratu, osnivanje ove zadužbine. Upravo u tom vremenu ova manastirska crkva postaće katedrala Humske svetosavske episkopije. I kao što se ovaj dokument s još nekim dokumentima iste episkopije sačuvao u Hilandaru, u ovoj srpskoj svetinji, manastiru pod zaštitom vizantijskih careva, sačuvaće se i Miroslavljevo jevanđelje, namenom prvobitno s dosta sigurnosti vezano za isti manastir na Limu, kasnije korišćeno na svečanim, pashalnim liturgijama u Hilandaru. Miroslavljevo jevanđelje jeste liturgijska knjiga namenjena kompletnom manastirskom bogoslužbenju pravoslavnog obreda, verovatno ovoj pravoslavnoj bogomolji. Gde je liturgijska veza s nekakvim jereticima ili sledbenicima zapadnog obreda? Nema je. Navedena tekstološka veza s jeretičkim knjigama, proizvedena u određenom trenutku jugoslovenske poratne kulturne politike toliko je nategnuta da u slovenskoj biblistici, inače vrlo razvijenoj međunarodnoj disciplini – i ne postoji. Knjiga je pisana crkvenoslovenskim jezikom istočnog tipa, karakterističnim za srpske crkve u sklopu Ohridske arhiepiskopije toga vremena. I nešto vrlo karakteristično, što svaku dalju priču čini suvišnom: govorne crte koje izbijaju iz Miroslavljevog jevanđelja dijalekatski ne pripadaju ni Zeti ni Humu ni Bosni, nego Metohiji.

Autor teksta i možda ljubitelj čovečanstva bez nacija veli da „u 12. i 13. veku ne postoje Srbi, Hrvati, Bošnjaci u današnjem smislu etničkog identiteta. Kao takvi pojaviće se tek sa 19(.) vekom kao politički i kulturni konstrukt formiranja nacija i nacionalnih država“, itd. Da je čitao dokumenta starija od 19. veka ili barem stariju književnost – dosta je u prevodu, ako ne u originalu – znao bi da Srbi postoje baš u tom vremenu i da imaju kontinuitet do danas. Dovoljno je čitati svetoga Savu – a to je 12–13. vek, da se vidi šta je poneseno kazivanje o svome otačastvu, Srpskoj zemlji, i o svome narodu. Dakle, Srbi se nisu formirali u smislu etničkog identiteta danas ili „juče“, Srbi nisu morali čekati postanak nacija; taj postanak je njih skupo koštao jer su drugi postajali nacije od njihovih delova, ali nije nam namera da se time bavimo. Sva „referentna“ literatura na koju se naš prethodnik poziva, starija je od naroda s bošnjačim imenom (1955, 1972, 1952). Pa na kakvu Bosnu se onda u njoj mislilo, ili „čiju“? Može i sam proveriti. Čija će u tom slučaju to biti prošlost, ili čija će barem najvećim delom? Savremenik svetoga Save, bosanski ban Matej Ninoslav, naslednik pomenutog bana Kulina, svoje podanike zove – Srbima.

Ali, glavno je pitanje – kakva je veza Miroslavljevog jevanđelja s Bosnom 12. veka? Takva da u kulturnom smislu najvaljuje neke dosta mlađe spomenike u Bosni u kojima će se produžavati tradicije srpskih manastirskih radionica od Kosova i Metohije, preko Raške i Lima, što je lingvistički i pomoćnim istorijskim disciplinama dokazano. Ali, da li to oni koji uspostavljaju samo veze iz jednoga smera žele da čuju? Nešto od tih veza uočeno je dosta rano, i mnogo pre navođenog Đ. Stričevića i drugih poslenika u komunističkoj Jugoslaviji, ali ne osećamo potrebu da akademskog slikara dodatno obaveštavamo o toj materiji. Amaterskom pristupu je svojstveno poznavanje jedne do nekoliko napabirčenih bibliografskih jedinica, bez svesti o stvarnom funkcionisanju nauke. A glavna veza s Bosnom jeste da je to takav jedan spomenik koji impresionističkom krugu baš fali u vitrini, pa je zgodno reći da „svi ozbiljni argumenti ukazuju na Bosnu“. Fino, ali koji?

To je, veli slikar, „pre svega spomenik naše slikarske umetnosti“. Ili – baš mu oni čuveni zapadni, romanski nanosi ne dozvoljavaju da bude srpski. Zato se pre neku godinu – sećamo se i drugih slučajeva – oglasiše zagrebački stručnjaci da kažu da je to ipak hrvatski ćirilski spomenik. Uzgred, slično misle i dukljanski znanstveni radnici – a da čije bi to bilo, boga ti, ako nije dukljansko. Svačije, a da nije srpsko? Ostavićemo ih u nedoumici, zašto sve da otkrivamo. Šta vredi da im objašnjavamo istovremeno rođenje raškog stila s dve različite komponente u arhitekturi i celoj srpskoj umetnosti. Imaju oni svoje stručnjake koji će im to objasniti. O „autogolovima“ akademskog slikara ne vredi mnogo govoriti, dosta da pobrojimo neke tipa ‘narodni jezik se razvio iz staroslavenskog’, ‘Vuk Karadžić je uobličio 1811. srpsku ćirilicu’, „Miroslavljevo jevanđelje nije spomenik kulture srpskog naroda itd.

Ponekad je čoveku nelagodno zbog drugih koliko njima nije zbog sebe samih. Drugim rečima, ponekad je čoveka sramota tuđe sramote.

Prof. dr Aleksandar Milanović i doc. dr Viktor Savić,

Katedra za srpski jezik sa južnoslovenskim jezicima Filološkog fakulteta u Beogradu