To potvrđuje poslednja afera oko članova reprezentacije u tekvondou koji će na Balkansko prvenstvo u Bukureštu otići o sopstvenom ili trošku kluba, moraće da izdvoje po 18.000 dinara za prevoz, kotizaciju i dva noćenja sa doručkom, jer nacionalni savez u tom sportu ove godine nije planirao da ih finansira.

Ministarstvo, koje bi takođe trebalo da se uključi i pokrije te izdatke, ćuti. NJih već potresa skandal oko navodne organizacije studentskih sportskih igara za koje su fantomskoj firmi uplatili 143 miliona dinara. Ni tada se nisu previše oglašavali, zašto bi sada reagovali kada je u pitanju „tričavih“ par stotina hiljada? Zašto bi utvrđivali kako to da Tekvondo asocijacija Srbije nema novac za decu – reprezentativce koji su se kvalifikovali za tako značajno takmičenje, kada osim obilnih dotacija iz državne kase prihode ubiru i od organizacije brojnih takmičenja u zemlji, od izdavanja diploma, licenci? Šta se krije iza forme ugovora o donaciji, nametnutoj klubovima koji imaju reprezentativce? Zašto je upravo taj model, kako su potvrdili u TAS-u, savetovalo Ministarstvo, kada je očigledno da je to samo maska kojom se pokrivaju troškovi reprezentacije, a moguće je i još ponešto?

Već je poznato da se u sportu, van legalnih kanala, vrti mnogo novca, da tu ima previše plaćanja „na ruke“ i po dokumentima koji ne bi izdržali ni ovlašnu proveru samo kada bi se neko potrudio da to radi. Tom sivom zonom koja se skriva iza povremenih velikih uspeha domaćih sportista niko se u državi ne bavi. Posebno ne Ministarstvo omladine i sporta, koje ima na raspolaganju inspekcije i stručne službe, ali ni tužilaštvo koje je godinama zatrpavano krivičnim prijavama bez epiloga. Umesto toga, svaki pokušaj da se ukaže na problem, da se zatraži objašnjenje, pita: „gde su pare?“ – nailazi na zid ćutanja. Ne oglašava se ni PR služba ministarstva, informacije bar o tome da li će nešto preduzeti, ne daju ni u kabinetu. Ministar Vanja Udovičić trenutno se pravi da ne postoji.