Najkraće, celu stvar zakotrljao je Sulejman Ugljanin, predsednik Bošnjačkog nacionalnog veća i povremeni borac za nezavisnost Sandžaka, pozivom Pacoliju da u svojstvu ministra spoljnih poslova Republike Kosovo dođe i održi govor na tribini koju je organizovao BNV. Pacoli, u poslednje vreme najpoznatiji kao arhineprijatelj Ivice Dačića, ljubazan poziv da govori o normalizaciji odnosa je prihvatio, čime je počela igra nagađanja. U licitaciju se uključio i ministar unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović rekavši „da mu se javlja da Pacoli neće doći“. Videvši da se dele besplatni politički poeni, iz Amerike se javila i premijerka Srbije Ana Brnabić, prekorivši Ugljanina „da poštuje zakone svoje države“. Trajalo je ovo pijačno prepucavanje nekoliko dana pre nego što je „zvanični Beograd“ spustio zavesu i Pacoliju zabranio ulazak.

I dok se u zvaničnom Beogradu, Sarajevu, Prištini ili Zagrebu već kuva neka naredna afera, ne bi bilo loše da vidimo šta je glavnim protagonistima donela ova koja je za nama.

Ugljanin, kome hronični separatizam proradi svaki put kada se udalji od fotelje u Nemanjinoj ulici, uspeo je pred nove izbore za BNV da se prikaže kao neko ko se ne plaši da gurne prst u oko većinskom srpskom nacionalizmu. To je naširoko oproban recept koji na ovim prostorima već decenijama daje odlične rezultate.

Pacoli je donekle postigao sličan efekat, pristajući da ode „mečki na rupu“. On je, pritom, uspeo da zaodene sebi i oreol mučenika kome Beograd ne dozvoljava da govori o procesu normalizacije, sve nadajući se da oni u Briselu gledaju.

Posredne koristi od celog slučaja imaće i Ana Brnabić, koja, iako još uvek samo vežba svoj nacionalistički ugriz, pokazuje da je najtalentovanija balkanska političarka u svojoj generaciji, usvajajući pravila igre impresivnom brzinom.

Svi oni su izvukli neku korist od ovog politikantskog vodvilja. Jedino nije baš najjasnije kakvu su korist od svega ovoga imali građani Beograda, Prištine ili Novog Pazara?