Briga za škole ili glasove 1

Više od deset dana traje zbunjivanje javnosti, a pre svega nastavnika, učenika i njihovih roditelja kako će izgledati nastava u školama u predstojećem periodu.

Od najave da će škole preći na onlajn rad, koju su izrekli neki članovi Kriznog štaba (inače najupućeniji u epidemiološku situaciju u Srbiji), preko negiranja prosvetne vlasti da je stanje u školama izmaklo kontroli, ti isti koji su zdušno zagovarali zatvaranje obrazovnih ustanova, sada su zaključili da one ipak treba da ostanu otvorene.

Paralelno s tim javnost sluša dramatična upozorenja lekara (među kojima su i pomenuti članovi Kriznog štaba) da broj zaražene dece raste, da su mnoga sa teškom kliničkom slikom, da nam se prvi put dešava da imamo decu i mlade na respiratorima.

U takvoj situaciji čini se opravdan apel da škole pod hitno pređu na onlajn nastavu. Međutim, jučerašnji podaci koje je iznelo Ministarstvo prosvete ukazuju da takav zahtev nije opravdan, jer je virusom korona zaraženo tek 0,6 odsto učeničke populacije. Informacija o broju obolelih nastavnika i ovog puta je izostala.

Novu zabunu unose neujednačene izjave o predstojećem raspustu.

Dok iz resornog ministarstva i medicinskog dela Kriznog štaba uveravaju da predlog nije ni formulisan, te da nema smisla razmišljati o produženju raspusta ako se ne pooštre druge protivepidemijske mere, ministar zdravlja o tome govori kao da je odluka već pala.

Međutim, pitanje je čemu raspust, ako situacija sa obolevanjem đaka nije alarmantna, u šta uverava ministar prosvete.

Ukoliko, pak, treba prekinuti lanac zaražavanja, zašto se ne pređe na nastavu na daljinu, ako se digitalizacija odlično pokazala, što tvrdi premijerka?

Taman i da se jesenji raspust produži, kako će teći nastavak školske godine?

Do zimskog raspusta ima puna dva meseca, a poboljšanje epidemioloških prilika nije na vidiku.

Posle svega što smo čuli prethodnih dana bes javnosti je sve izraženiji.

I prema Kriznom štabu i prema Timu za škole, koji kao da međusobno ne komuniciraju i rade u dve države.

U takvoj situaciji nije ni čudo da svaka odluka izaziva nepoverenje, jer se ne zna da li ju je donela struka ili politika.

Opredeljenje da škole što duže ostanu otvorene je na mestu, pod uslovom da zdravlje stanovništva nije dovedeno u pitanje.

Kontradiktorne informacije koje nadležni konstantno iznose podižu tenziju i rađaju nove sumnje.

Država mora da računa s tim da će, za šta god da se opredeli, to naići na neodobravanje dela javnosti.

Isti ti koji su do juče apelovali da se đaci vrate u klupe sada poručuju: zatvorite škole.

Ako se pređe na onlajn nastavu opet ćemo imati povike da obrazovanje trpi i da škole treba da budu otvorene. Ali to ne sme da bude razlog da se izbegavaju argumentovane odluke, koje su nekad teške, pa i nepopularne.

Međutim, sve što smo videli u dosadašnjem toku pandemije navodi na zaključak da se vlast opredelila za strategiju nezameranja u želji da se sačuva svaki potencijalni glas, pa je za očekivati da u tom smeru budu i predstojeće odluke o radu škola.