Beli grad – obavijen u gustu maglu, oblak čađi, pepela, izduvnih gasova, sa koncentracijom čestica prašine i do pet puta većom od dozvoljene.

Ali barem jednom je Beograd po nečemu bio prvi, ispred mnogih drugih velikih gradova. Juče su iza prestonice Srbije ostali i Kalkuta, Ulanbator, Daka i mnogi drugi azijski gradovi koji se često u javnosti navode kao najzagađeniji. Sinonim za zagušljivost većini ljudi su Hongkong, Šangaj, Tokio, kao i Njujork ili Čikago. U tom društvu sada se našao i grad koji je dobio ime po svojoj čistoći, belini, u zemlji koja obiluje prirodnim lepotama, čiji su građani do juče mislili da žive u zdravom okruženju.

Neki možda još uvek to i misle s obzirom da su mediji prilično šturo izvestili o (ne)kvalitetu vazduha u Beogradu. Mediji su o tome pisali, ali bez dublje analize o uzrocima i posledicama. Da su se ozbiljnije udubili u ovaj problem morali bi da objasne stanovništvu da je najveći zagađivač zapravo država, odnosno toplane, ložionice, elektrane, kao i fabrike u njenom vlasništvu. One oslobađaju najštetnije čestice u atmosferu i to bez ikakve kontrole i restrikcija koje nalažu standardi zaštite životne sredine. Dok iz sveta stižu informacije o tome koji su raspoloživi obnovljivi izvori energije koji bi mogli da zamene ugalj i druga čvrsta goriva i primeri pozitivnih rezultata evropskih zemalja, sa druge strane stižu i upozorenja da bi Srbija, ukoliko ne počne da se prilagođava i ulaže u ove trendove dugoročno mogla imati mnogoveće troškove.

Glasine kažu da Evropska unija planira da uvede zemljama Zapadnog Balkana takse za proizvođače električne energije koji stvaraju prevelike količine ugljen-dioksida. Takav dodatni namet trebalo bi da motiviše državu i proizvođače, koji su mahom u državnom vlasništvu, da ulažu u ekološki održiva rešenja. Veća je verovatnoća ipak, da bi se kod nas najveći deo ovog tereta preneo na potrošače, krajnje korisnike odnosno građane, kroz cene računa za struju i druge komunalije. Ne samo da država trenutno ne subvencioniše mere kojima bi smanjila štetne uticaje industrije na prirodu, ali i dugoročno sprečila veće troškove nego nastavlja da ulaže u postojeća postrojenja. A šteta po čovekovo zdravlje će se tek meriti.

Čak i da im niko nije javio koliko je situacija ozbiljna, Beograđani su juče to mogli da osete sa svakim udahom, primete čim pogledaju kroz prozor, a posledice će se odraziti na njihovo zdravstveno stanje.

Ipak, ni gradonačelnik koji je lekar po struci, ni nadležna ministarstva, instituti i zavodi za javno zdravlje nisu se oglasili sa naročitom brigom za zdravlje građana i posebnim savetima za ponašanje u ovim uslovima. Možda od sve te magle nisu primetili koliko je stanje ozbiljno.

Povezani tekstovi