Građanima Srbije se u martu mesecu najmanje pet puta, svake godine, pred očima odigrava nacionalna istorija, koja je obeležila poslednjih trideset godina.
Preciznije rečeno, interpretacija tragedija koje su se sudbinski, ili sasvim slučajno, zgusnule u mesecu varljivog vremena – prelaska zime u proleće, u zavisnosti od toga ko je na vlasti i u kom pravcu usmerava javno mnjenje i većinski stav.
Hronološki posmatrano, po godinama, umesto danima u mesecu, prva tragedija ili, u ovom slučaju i izgubljena šansa, dogodila se 1991. godine, devetog marta.
Tragedija po tome što je Slobodan Milošević, pred početak rata širom bivše Jugoslavije, najpre izveo tenkove na sopstvene građane, njih sto hiljada okupljenih u Beogradu, koji su, predvođeni Vukom Draškovićem, liderom SPO, tražili smene čelnih ljudi TV Beograd.
Tada su pale prve žrtve, jedan policajac i jedan demonstrant.
Od Miloševićeve politike, u godinama koje su sledile, palo je stotine hiljada života, okončanih što smrću, što proterivanjem i rušenjem domova, glađu, najtežim siromaštvom…
Ovaj događaj se može posmatrati i kao propuštena šansa jer je i Beograd, poput mnogih drugih evropskih gradova, mogao da sruši diktatora i na taj način obeleži pad Berlinskog zida i probijanje takozvane gvozdene zavese.
Pad politike Slobodana Miloševića krenuo je, nažalost, padom NATO bombi na Srbiju i Crnu Goru, odnosno građane, osam godina kasnije, 24. marta 1999. Alijansa je, posle svih zločina koje je režim Miloševića počinio kako prema narodima bivše Jugoslavije tako i prema sopstvenom, od 1991. odlučila da 1999. bombarduje našu zemlju.
„Milosrdni anđeo“, međutim, odneo je i civilne žrtve, čiji tačan broj zvanična srpska politika i dan-danas ne objavljuje.
Ubrzo nakon prestanka tromesečnog bombardovanja, usledila je Petooktobarska revolucija, koju je u najvećoj meri obeležio i izveo Zoran Đinđić, surovo ubijen tri godine kasnije, 12. marta.
Prvog demokratskog premijera, koji je isporučio Miloševića Haškom tribunalu, streljali su pripadnici državnih jedinica, takozvane „crvene beretke“, zapravo, nakon rata, mafijaši takozvanog Zemunskog klana.
Dolazi 17. mart 2004, koji će ostati upamćen po zločinima kosovskih ekstremista, koji su krenuli da proteruju Srbe preostale na Kosovu, nakon što je Milošević potpisao Kumanovski sporazum 1999. i pod pritiskom NATO bombi „predao“, odnosno povukao svoje vojne i policijske snage iz tadašnje južne srpske pokrajine.
Dve godine kasnije, 11. marta, 2006. u pritvoru u Sheveningenu, umro je Slobodan Milošević, ne dočekavši presudu za ratne zločine, genocide i etnička čišćenja koja je obmanjujući, terajući u rat i osiromašujući sopstvene građane, počinio.
Aktuelna pandemijska kriza, takođe, u Srbiju je ušla u martu mesecu prošle godine, odnoseći prvu žrtvu od ove opake bolesti.
Taj strašni osećaj da smo i dalje u ratu ali sa pandemijom, pojačan „crnim martom“, jedino se leči izgradnjom pravilne kulture sećanja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
