Ljudi psuju, znoje se, deca su nervozna. S vremena na vreme, auto dobije komadić slobodnog prostora ispred sebe. Kako se jedan pomeri četiri-pet metara dužine vozila unapred, tako se u retrovizoru pola kilometra njegovih sapatnika pomakne tih istih četiri-pet metara. I tako satima.

Prema zvaničnim saopštenjima, juče se na Batrovcima čekalo 60 minuta, na Horgošu dva sata, a na Kelebiji tri. I to samo u jednom smeru, pa pomenute cifre valja pomnožiti sa dva, jer kad se prođe izlaz iz Srbije, treba nanovo čekati za ulaz u Mađarsku, Hrvatsku ili Severnu Makedoniju – pravce ka kojima srpski „odmoraši“ najčešće kreću.

Vlast godinama obećava rešenje. Koliko prošle godine ministarka Zorana Mihajlović najavila je proširenje graničnog prelaza Horgoš. Rezultat vidimo u jučerašnjem saopštenju o dvosatnom čekanju na prelazak. Opet prema zvaničnim izjavama, Srbija je u poslednjih četiri-pet godina, izgradila oko 300 kilometara auto-puteva, kojima je u 2018. prošlo 54 miliona vozila – nekih 20-ak miliona vozila više nego ranije. Ako je broj vozila skoro dupliran, zašto nije dupliran i kapacitet graničnih prelaza, broj zaposlenih, broj rampi itd?

Čini se da nadležni zaborave na muku ljudi zaglavljenih na granici čim prođe sezona godišnjih odmora i mediji prestanu da izveštavaju o kilometarskim kolonama. Ili možda vlasti jednostavno veruju da je narod razmažen kad kuka zbog par sati stajanja na prelazu? Ima vlast važnijih stvari da u njih sipa novac poreskih obveznika, a ne u nekakve nove rampe i više carinika. Eto, tu je fontana, tu je kalemegdanska žičara, Beograd na vodi, jarboli i beton.

Tu je i naš problem s komšijama. Pre par dana je objavljeno da će Svetska banka sa 40 miliona evra finansirati proširenje kapaciteta za brži prelazak granice ka Albaniji i Severnoj Makedoniji. Dok će na putu ka Grčkoj brža makedonska granica stvarno biti od pomoći, albanska linija je prevashodno politički projekat. Što nikako ne smeta, naprotiv, ali građanima Srbije bi bilo mnogo korisnije kad bi fokus bio tamo gde je njima stvarno potrebno: na Hrvatskoj i Mađarskoj. Jasno je da od zajedničkih prelaza na te dve rute nema ništa, ali da li bi bratski odnosi sa prijateljem Orbanom i ljubazne reči sa Kolindom Grabar Kitarović mogli da iznedre makar koordiniranu akciju na smanjenju gužvi na međusobnim granicama? To bi građanima Srbije značilo više od svih buketa, više od svih zajedničkih sednica vlade i više od svih izjava regionalne bliskosti o kojima slušamo, dok na kilometar od Kelebije čekamo da se naša metalna kutija ponovo pomeri četiri-pet metara unapred.

Povezani tekstovi