Stvar je još gora od toga – umesto da se ta nemoć odmah prizna, državni čelnici su danima uveravali javnost da imaju snage da obezbede skup, da postoji antidiskriminacioni zakon, da su svi građani ravnopravni i jednaki, da oni podržavaju pravo na individualni izbor… sve to u većini slučajeva uz jedno „ali, nije bitno šta ja lično mislim o tome“ – valjda da neko ne bi posumnjao u njihovu „ispravnu” seksualnu orijentaciju.

Ima i još gore. Tužilaštvo danima u otvorenim pretnjama koje su čak i javno, preko TV ekrana izgovarali predstavnici desničarskih kvazipatriotskih grupa, nije našlo osnova za reagovanje. A, po svemu sudeći, neće ni sada uprkos definiciji terora koja podrazumeva stalno širenje straha.

Sve to, loše i gore, garnirano je i licemerjem – pre i posle otkazivanja Parade. Poruka organizatorima koji su svoj mirni skup najavili u skladu sa zakonima države koja svoje zakone ne poštuje: „eno vam Ušće, pa šetajte koliko ‘oćete” jednaka je kao „idite na Homoljske planine, pa radite šta ‘oćete”. Uostalom, mogli su da im ponude i paradiranje iza neka četiri zida.

No, i licemerje je vlastima bilo malo, pa su predstavnici države prešli na taktiku šegačenja s građanima. Kada je sve bilo belodano jasno, ministarka pravde Snežana Malović bez ijednog argumenta poruči da „niko nije jači od države”, a predsednik Srbije, na skupu (paradi) koji nije organizovan na Ušću, no u strogom centru grada, da je „pravo na različitost pretpostavka slobodnog društva”. Šegačenje potom (a sve se dešava u manje od 12 sati) prerasta u samozavaravanje – predsednik je kazao da je najveći interes građana da Srbija uđe u EU s „našim ukupnim bezbednosnim potencijalom… našom kulturom i identitetom”.

Konačno, više puta je ponovljeno da, eto, u celoj Evropi se održavaju parade ponosa, pa valjda „to” (ta „Sodoma i Gomora” u interpretaciji zamenika patrijarha SPC) mora zato da se podrži, a ne zbog toga što je normalno da Srbija – u skladu s Ustavom koji je sama donela i inim propisima manjeg ranga uključujući i zakone koji su na ivici beznačajnog – podržava svoje građane ma kakva bila njihova opredeljenja.

Ukratko, država, bolje reći državna šarenica, kapitulirala je pred terorom. I to, naravno, ne priznaje. Činjenicu da još postoji pokušava da dokaže time što od građana i dalje traži plaćanje poreza. A ne može da garantuje ni pravo na život.