On je sa saradnicima iz Ministarstva poljoprivrede pokušavao da „ispegla“ to što je jedan od osam sertifikovanih proizvođača iz tek otvorene linije za izvoz mesa pokušao da „uvali“ Rusima kontingent reeksportovan iz Evropske unije.

I nije se ponovilo. Bar ne sa mesom. Voće je druga priča. Već naredne godine, upravo kada je otvoren deo referentne planirane nacionalne laboratorije i to zadužene baš za bezbednost biljne proizvodnje i izvoza, pojavio se problem sa jabukama. Opet je u pitanju bio reeksport, pa su ruske fitosanitarne službe zapretile da će zabraniti uvoz svih biljnih proizvoda iz Srbije. Zbog neodgovarajućeg kvaliteta i nepotpune dokumentacije, ali i opasnih mikroorganizama nađenih u jednoj od izvoznih tranši, Rusija je u novembru 2017. zabranila i uvoz jabuka iz Srbije, a u februaru ove godine tu meru su primenili i na kruške gde se uz problem sa kvalitetom ubacila i sumnja da nisu proizvedene u Srbiji.

Sada se tom nizu dodaju breskve i kajsije. „Mi smo do sada izvezli oko 90 odsto ove vrste voća“, rekao je ministar poljoprivrede Branislav Nedimović sugerišući da to što je upravo otkriveno nije proizvelo preveliku štetu. Usput, objasnio je i da se gljivice zbog kojih su reagovale ruske sanitarne vlasti, „stvaraju od velike količine vlage“ i da su „ove vrste voća, pored malina i kupina, najviše podložne kvarenju usled kiša“. Znači, viša sila. Jesu u vreme sazrevanja plodova bile obilne padavine, ali ko bi se setio da ih poveže sa biljnim štetočinama unapred i da zbog toga strože i revnosnije kontroliše to što se servira kupcima?

Učinilo se da ministar poljoprivrede nije previše zabrinut zbog poslednjeg reagovanja ruskih uvoznika. A trebalo bi. Ta zemlja sa preko 144 miliona stanovnika je naš treći izvozni partner, na njemu smo cenovno konkurentni, a ogroman prostor da se još bolje pozicioniramo otvorio nam se pošto je EU uvela sankcije Rusiji, koja je na to odgovorila zabranom uvoza hrane od evropskih kompanija. Ali, taj rastući trend u razmeni dobija se kvalitetom. Logika prevara, „kreativnog“ tumačenja propisa i „dovitljivih“ transakcija, koja mnogima tako dobro prolazi kod domaćih potrošača, ne prima se i u zemljama gde ozbiljne institucije brinu o građanima.