Obe teme se zapravo svode na isto, kakav je životni standard radnika i kakav bi on trebalo da bude. Aktuelna minimalna zarada po satu iznosi 143 dinara, što daje prosečnu neto platu od oko 24.800 dinara. Očigledno je da se sa tim teško može išta više od pukog preživljavanja. Recimo, toliko košta komplet knjiga za neki od viših razreda osnovne škole. Cela plata – jedan komplet knjiga.

Sindikati su ove godine izašli sa zahtevom da se minimalac izjednači sa minimalnom potrošačkom korpom koja iznosi oko 36.500 dinara. To bi značilo povećanje minimalca za oko 50 odsto. Poslodavci kažu, može povećanje minimalca (naravno daleko manje) ali ako se država odrekne poreza na to povećanje. Iako ovo deluje kao dijalog u okviru Socijalno-ekonomskog saveta, ipak na kraju poslednju reč daje država, odnosno ministar finansija.

Diskusiju o minimalnoj zaradi po pravilu prati dosta emocija i malo ekonomskog znanja. U javnosti se često želje stavljaju ispred mogućnosti. Tako je nedavno organizacija pod imenom Levi samit pozvala da minimalac bude u visini trostruke minimalne potrošačke korpe što bi bilo nekih 110.000 dinara, jer „toliko bi trebalo da bude minimalna plata za život“ i jer „mi znamo da novca ima“. Naravno, ovaj predlog je ozbiljan koliko i onaj da se obavezno deli besplatan sladoled utorkom i četvrtkom, ali treba videti šta stvarno ekonomska teorija i praksa kažu o minimalcu.

Povećanje minimalca, ukoliko je neopravdano visoko, uzrokuje da se smanjuje zapošljavanje na belo, a povećava rad na crno. Tu su onda najviše pogođeni nekvalifikovani radnici koji najteže dolaze do posla i koji po pravilu rade za minimalac, ili često i manje od toga. Takođe, na udaru su i poslodavci koji prosto nemaju odakle da isplate tolike plate. Nasuprot uvreženom mišljenju da „para ima“, većina privrede, a posebno mala i srednja preduzeća rade na ivici egzistencije, prezadužena i u stalnom strahu od toga da im na vrata zakuca neka inspekcija i otme još neki dinar. S druge strane, ima i onih kojima odgovara nizak minimalac, a mogli bi da plate više i to su svakako firme koje zapošljavaju veliki broj manuelnih radnika koji primaju niske zarade. Kao, na primer, brojni investitori koji dobijaju milione za subvencije po radnom mestu, a onda isplaćuju platu po 25.000 dinara. Na kraju tu je i država.

Što veći minimalac, veći su prihodi u budžetu po osnovu poreza i doprinosa. I upravo tu leži moguće rešenje za ovaj problem, da i poslodavci i radnici budu zadovoljniji. S obzirom da Srbija ima jedno od najvećih opterećenja na najmanje plate u Evropi (tzv. poreski klin) i veoma malu progresivnost poreza, bilo bi umesno da se najmanje plate oslobode nameta i tako omoguće poslodavcima da sami povećaju zarade radnicima.