U toj tvrdnji Vučića nema ništa sporno jer ne samo Srbija već većina zemalja Evrope zavisi od ruskog gasa. Postavlja se onda logično pitanje zašto je premijer 2015. godine tvrdio suprotno?
Neko će reći – istraživao je mogućnosti da Srbija gas dobija i iz neke druge zemlje. Međutim, eksperti su i tada tvrdili da ne postoji bilo kakva tehnička mogućnost da Srbija dobije gas a da nije ruski. Jednostavno, zapadne kompanije za razliku od Rusa u datom trenutku nemaju nameru da finansiraju izgradnju međunarodnih gasovoda. Tačnije rečeno imaju, ali kao partneri Gasproma, ruskog državnog giganta koji bi bio i snabdevač.

Sasvim je jasno da su ranije izjave premijera o alternativi bile politički motivisane kao jedna vrsta garancije da se Srbija neće svrstati na rusku stranu u sukobljavanju Moskve sa Vašingtonom i Briselom. Premijer takođe tvrdi da je za Srbiju važna izgradnja gasne interkonekcije sa Bugarskom kao preduslov za dobijanje većih količina ruskog gasa kako bi se omogućio razvoj industrije.

Premijerova priča zvuči lepo, ali joj prepreku stvaraju dva velika problema. Prvi je, ko će finansirati izgradnju tog gasovoda. Bugarska će svoj deo izgraditi novcem iz budžeta Evropske unije. Srbija se takođe nada tome ali ne postoji nijedna jasna garancija da će EU izdvojiti sredstva i dodeliti ih Srbiji za te potrebe. Diskutabilna je i Vučićeva konstatacija da će veće količine gasa intenzivirati razvoj domaće industrije iz prostog razloga što ona faktički ne postoji. Dokaz za to je da Srbija troši svega dve milijarde kubnih metara gasa godišnje. Opredeljenje ka sektoru usluga i malih i srednjih preduzeća je urušilo našu industriju. Prema tome, ono o čemu bi premijer trebalo da govori jeste proces reindustrijalizacije, bez čega nema oživljavanje srpske privrede, ali on uporno izbegava tu temu i za sve ekonomske nedaće redovno optužuje prethodnu vlast.