S jedne strane pokazuje se sjaj sa sve otmenom patinom starih jugoslovenskih vremena kad predsednik moćnog Egipta boravi u trodnevnoj poseti Srbiji.
Tu je garda, tu je protokol, tu su sećanja na sredinu 20. veka, Tita i Nasera, na zajedničke međunarodne uspehe u Hladnom ratu, ostvarene kroz savezništvo u Pokretu nesvrstanih.
Tu su odlikovanja, tu su i potpisani strateški sporazumi koji sadrže ispomaganje u kriznim vremenima, Srbija može da izveze pšenicu, a Egipat će da pomogne oko snabdevanja gasom.
Tu je i isticanje važnosti Beograda, budući da egipatski predsednik u sklopu turneje po Evropi, baš kao što je nekad i Tito imao turneje po drugim delovima sveta, posećuje i Berlin i Pariz.
Sav sjaj je tu, a opet probija beda, i to evo kako: trećeg dana protokola, u četvrtak uveče, predviđeno je da predsednik Vučić predsedniku El Sisiju, inače visokoškolovanom oficiru po struci, i njegovoj pratnji, uglavnom takođe profesionalnim oficirima, od kojih su nekima predavali i oficiri Titove vojske, pokaže proizvode naše „odbrambene industrije“.
U pratnji novinara i TV kamera tako predsednik Vučić na poligonu u Topčideru zaboravlja na protokol, zaboravlja na El Sisija, na Tita, nesvrstane, kontinuitet sa jugoslovenskom državom i na sve te sjajne priče od prethodnih dana.
On vidi samo kameru TV Pink, samo „poštovanu“, kako kaže Gordanu Uzelac, ostavlja egipatskog predsednika da gleda šta hoće i da priča s kim hoće, i unosi se u uživo TV objašnjavanje koliko je pad ukrajinskog aviona sa srpskom municijom u Grčkoj bio „saobraćajna nezgoda“.
I koliko je rešen da „zaštiti radnike odbrambene industrije“, koliko mu je važno da radnici naših fabrika oružja, municije i vojne opreme, ne ostanu bez posla.
Izražava ljutnju i daje obećanja kako mu ne pada na pamet da te sirote radnike ošteti samo zato što neki u takozvanoj opozicionoj, dakle neprijateljskoj javnosti, postavljaju pitanje o poslovanju naše vojne industrije.
Od te industrije, veli predsednik u kameru, živi centralna i zapadna Srbija, ti koji imaju nešto protiv, nikada nemaju ništa protiv stranih fabrika municije i oružja, i zato on ne da da se dira u taj prosperitet i blagostanje koje vojne fabrike nama donose.
Predsednik El Sisi ostao je tamo daleko prepušten sam sebi, dok Vučić priča li priča, kao da je zaboravio na svog gosta, a izgleda da i jeste zaboravio.
Naša beda nije samo u tome što sva odgovornost, rizik i rad padaju na teret radnika, svih radnika u Srbiji, i njihovih porodica.
Naša beda nije sva ni u tome što ogromnu moć i profit grabe oni koji su postali lažni vlasnici naše države, istorije i naroda.
Najveća naša beda je u tome što sve to vidimo, a slepi smo i pomireni sa bednom sudbinom koja nas sustiže.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
