Sjaj iz Skoplja

U Makedoniji, „tipično“ balkanskoj zemlji sa mnogo, što istorijskih, što svakodnevnih problema. Tako daleko od blještavila elitnog evropskog klupskog fudbala gde je gađanje stotinama miliona evra postala redovna pojava. U zemlji koja se i klupski i reprezentativno nalazi u nekoj trećoj ili četvrtoj evropskoj ligi, ako usvojimo da je tih nivoa ukupno pet.

Odgovor je, iako sadrži „dva nivoa“ vrlo jasan. Najpre, UEFA ne bi bila to što jeste, a tu pre svega mislimo na njenu finansijsku „težinu“ kad ne bi radila na onom što je i supstanca fudbala, te i zarade, dakle – masovnost. Doći će vreme, bez sumnje, da se igra ako treba i na Južnom polu, za moderni fudbal ima mesta i gde trava na raste. Balkan je i fudbalski, kao i uopšte malo evropski zapušten i zapostavljen, pa je ideja bila da se pokaže kako se i u smislu organizacije spektakla svima daje šansa. „Superkup“ ipak ima najmanju težinu od tri utakmice finalnog značaja, finale Lige šampiona i Lige Evrope veći su zalogaji, te je to bila dobra prilika za „decentralizaciju“ van bogate Evrope. I izbor Slovenca Aleksandra Čeferina za prvog čoveka UEFA pre godinu dana je bio korak u tom pravcu.

I kad je već rešeno da se ovom regionu da šansa, Skoplje je bilo, verovali ili ne, jedini izbor. Na celoj teritoriji bivše Jugoslavije, naime, postoji samo jedan stadion koji zadovoljava visoke kriterijume UEFA, a to je „Arena Filip Drugi Makedonski“, nekada Gradski stadion u Skoplju, čije je treće ime sponzorsko „T-Arena“. Zaista evropsko zdanje napravljeno je na lokaciji starog stadiona od koga je iskorišćena samo jedna tribina koja je preuređena, a dograđene ostale tri, kompletni radovi trajali su tri godine i koštali nešto ispod 60 miliona evra. Kad se završi i poslovni prostor ispod tribina, troškovi će se približiti cifri 100.

Samo kvalitetan stadion ne bi bio dovoljan za organizaciju ovakvog spektakla, neophodna je bila i prateća logistika, pre svega prilaz i parking prostor što je pri rekonstrukciji uzeto u obzir. Organizacija Superkupa koštala je oko dva i po miliona evra, prihod još uvek nije iskalkulisan, ali se zna da je zbog te utakmice u Skoplje došlo 25 hiljada ljudi od kojih je svako potrošio bar 500 evra.

U Srbiji je priča o izgradnji nacionalnog stadiona počela pre pet-šest godina, posle „traženja lokacije“ pričalo se o „adaptaciji“ jednog od dva stadiona u Beogradu koji ukupno imaju 100 parking mesta i u užasnom su stanju. Da se UEFA drži svojih kriterijuma, ni Zvezda, ni Partizan evrokupove ne bi igrali na svojim stadionima. Slično je i u celom regionu.

Otud i ljubomorni pogledi ka Skoplju.