Univerzalni stručnjak

Početkom 2019. kao iskusni nutricionista saopštio je da „veći problem imamo sa gojaznošću nego što imamo gladnih“. Pre mesec-dva otišao je u inspekciju gondole i iz prve video da ono što je zamišljeno i projektovano, da žičara ima jednu žicu, nije dovoljno dobro, već da mora da ima tri žice „da može da izdrži i najjači vetar“.

Pre koji dan svestranost predsednika dosegla je nove visine: došao je, prema svojim rečima, na ideju da treba kupovati zlato, pa je taj nalog prvo proverio sa „najvećim svetskim stručnjacima“, a odmah potom prosledio Narodnoj banci. Retko koja zemlja ima sreću da je vodi ovako svestrana, takoreći renesansna ličnost, mada ovo može imati i poneku lošu posledicu.

Naime, može se desiti da institucije u državi, od inženjerskih komora do centralne banke pomisle da nema potrebe više da se trude oko izdavanja licenci ili upravljanja deviznim rezervama i sve to prepuste jednom čoveku koji to najbolje zna. To bi bilo u suprotnosti sa dosadašnjim preovlađujućim učenjem, barem u zapadnom delu planete, da su za stabilan, dugoročan i snažan razvoj i napredak potrebne jake institucije.

Nešto od tog učenja se nalazi u svim ustavima razvijenih zemalja, pa čak i u našem, gde su razdvojene tri grane vlasti, zakonodavna, izvršna i sudska, a i u zakonima, kao na primer u Zakonu o Narodnoj banci Srbije u kom se insistira na nezavisnosti centralne banke, a u istom zakonu konkretno se pominje i da je strategija upravljanja deviznim rezervama poverena Savetu guvernera Narodne banke.

Verovali ili ne, u celom Zakonu o NBS predsednik Republike Srbije pominje se samo dva puta. Jednom u rečenici koja objašnjava da guvernera bira Narodna skupština na predlog predsednika Republike Srbije, a drugi put da se predsednik RS ima obavestiti ukoliko se guverner ili viceguverner razrešuju dužnosti.

I inače ovlašćenja predsednika Republike su jako malobrojna, ima ih svega pet, a od toga se tri odnose na raspuštanje Narodne Skupštine. Ostala dva se odnose na predlaganje kandidata za predsednika Vlade i vraćanje zakona na ponovno odlučivanje. Osim ako svoju moć predsednik ne vuče iz predsedavanja državom već vladajućom strankom, što ne bi bilo prvi put ni u novijoj istoriji Srbije. Nažalost u potrazi za prosvećenim apsolutistom, istorijski tako željenim na ovim prostorima, apsolutizam je garantovan, a prosvećenost ne baš. Kao ni jaka i uređena država.