Preciznije, po drugi put za mesec dana, oni koji čine vrh SNS odglumili su nezavisne, autonomne ličnosti koji imaju pravo da kažu svoje mišljenje i iznesu stavove bez obzira na to šta o tome misli njihov šef i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Ta iluzija o mogućnostima da odluke SNS-a ne budu u potpunosti usklađene sa zamislima i htenjem Vučića nameće se u javnosti intenzivnije u poslednje vreme, u srazmeri sa sve dubljim ukidanjem javnog prostora za izražavanje stavova opozicionih političara, odnosno Vučićevih političkih protivnika.

Razume se, u toj postavci fingiranog suprotstavljanja stavova unutar SNS, kada je reč o donošenju odluke o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora, Vučić je predstavljen kao mudrac, kao onaj koji ne mari za sebe, već se ceo prepušta javnom interesu. On će pasti za narod i državu, on nije važan, dok su njemu najbliži saradnici sebični, manje pametni i mudri, ali, ipak poput dece, samo naivno i nevino žele da se igraju, da kao kakvi lavovi „pokidaju“ opoziciju i sve one koji se suprotstavljaju njihovom političkom ocu i lideru Aleksandru Vučiću.

Vanredni republički izbori tako odjednom nisu dobri za državu i interes građana zato što sprečavaju i zaustavljaju reforme i razvojne procese društva. Zašto to nije bio u slučaj u svim prethodnim godinama, kada su se odvijali na svake dve godine, nema objašnjenja. U čemu je razlika u odnosu na vreme od 2012. godine kada je Vučić preuzeo vlast, javnosti nije predstavljeno.

U tome je čini se i suština. Aleksandar Vučić unazad šest godina obećava EU i SAD da će okončati i ugasiti ključna regionalna žarišta – normalizovati odnose sa kosovskim Albancima, relaksirati odnose sa Bošnjacima, odnosno suprotstaviti se politici Milorada Dodika. Šest godina je dovoljno dugačak period da se i najkomplikovaniji posao okonča, pa je Vučić došao u situaciju da to ove godine mora i da učini. Problem je što njegova politika u potpunosti lažna i licemerno zasnovana na nacionalizmu, jer, iako „truje“ nacionalističkim parolama, s druge strane, povlači poteze i usmerava prilike u pravcu suprotnom od onog što bi taj nacionalizam pretpostavljao kao ishod. Time on vuče za nos i laže ogroman deo svog biračkog tela, istovremeno ga se plašeći, jer je, u slučaju „provaljenosti“ pad rejtinga i gubljenje glasova izvesnost. To je razlog zbog kojeg nema izbora. I po cenu lošijeg izbornog rezultata u Beogradu. Jer, nešto, ipak mora da se plati.