Foto: FreeImages/ Bartek Ambrozik

Neću se detaljnije osvrtati na to što se PSMKI u svom „odgovoru“ više bavio mojom osobom i mojim namerama, uz jadne pokušaje da me svrsta u mrzitelje svega što je srpsko (pitam se samo odakle nekakvim anonimnim državnim činovnicima, računajući tu i samog ministra, pravo da za mrzitelje srpske kulture proglašavaju ljude koji tu kulturu aktivno stvaraju, čemu smo stalno svedoci), a mnogo manje odgovorima na moja pitanja i osporavanjem mojih argumenata. Kao što sam napisala u svom otvorenom pismu, a što PSMKI očigledno nije razumeo, ne vidim na koji se to način povećavanjem prisustva ćirilice u javnom prostoru (na ulicama, u izlozima i na ekranima) ona „štiti“ i od čega se to „štiti“. Tablu na kojoj piše ?????? većina ljudi koji ovde žive neće ni percipirati kao ćiriličnu, niti će ih ona navesti da se ćirilicom služe više nego što su se i inače služili (sigurna sam da neće zbog te table – ovo govorim u prenosnom značenju, moram da upozorim PSMKI za svaki slučaj – recimo promeniti tastaturu na svom kompjuteru).

Isto tako, PSMKI kaže da sam površna i zlonamerna zato što jedan sekundarni kriterijum za otkup knjiga proglašavam ključnim. Ponoviću, nigde nisam pronašla nikakav konkretan kriterijum za otkup knjiga za biblioteke, osim tog da će prednost imati knjige štampane na ćirilici. Stoga zaključujem da je, pošto se jedini konkretno pominje, taj kriterijum od ključnog značaja. Kada budem videla i druge kriterijume (a da nije reč o nekakvoj Uredbi o kriterijumima, merilima i načinu izbora projekata u kulturi, itd., jer nikakva logika na svetu ne dopušta da se otkup knjiga za biblioteke podvede pod tu uredbu), sama ću se proglasiti površnom i zlonamernom.

Idemo dalje: PSMKI kaže i da moja tvrdnja da ćirilica zauzima više prostora nego latinica nije tačna (ali jeste, PSMKI, pitajte ako ne znate!), ali da, čak i da jeste, nije izgovor za neštampanje knjiga na ćirilici jer nije sve u životu rentabilno, ali vredi i znači. Ovo je toliko smešno i besmisleno da ne bi zavredilo ni komentar da nije reč o pokušaju PSMKI-ija da plasira „alternativne činjenice“, što je uvek opasno. Dakle, ja sam u svom tekstu u ovom kontekstu govorila o tzv. knjigama znanja, koje se u Srbiji nikako ne mogu smatrati rentabilnim i komercijalnim, tako da je više nego jasno šta sam htela da kažem svakome ko ume da čita (što izgleda nije slučaj sa PSMKI-jem, ali možda je problem u tome što je moj tekst štampan na latinici).

No, PSMKI se nije potrudio da mi pojasni bilo šta niti da odgovori na bilo koje od mojih pitanja, nego je govorio o nekakvoj ugroženosti ćirilice u „totalitarnom periodu SFRJ“ (kao neko rođen 1970. godine, odlično se sećam tog perioda i toga da sam ćirilicu učila u prvom razredu osnovne škole, da su knjige i novine najnormalnije štampane i na ćirilici, a na televiziji i u bioskopu mogli smo da čitamo i ćirilične titlove, tako da bi PSMKI morao da mi objasni o kakvoj je tu ugroženosti reč), i o šovinistima iz „regiona“ koji lome ćirilične table, dočim niko ne lomi latinične. Ali ja bih rekla da ih ipak lomi, i to baš PSMKI, a dokaz tome jeste sledeća njegova tvrdnja: „Na, do juče, nesporno srpskom jezičkom prostoru konstruišu se novi politički jezici. Nema austrijskog jezika, nema australijanskog, ali je oko nas novostvoreno Šne videh nikad dosad glagol „novostvoriti“, prim. aut.Ć više jezika.“ Šta nam PSMKI ovim poručuje? Pa da su svi „novostvoreni“ jezici oko nas (hrvatski, bosanski, crnogorski) zapravo srpski jezik, a da nam poručuje baš to jasno govori analogija sa nepostojećim jezicima austrijskim i australijanskim (da se razumemo, svi ti „novostvoreni“ jezici, računajući i srpski, varijante su jednog istog policentričnog jezika, nauka je tu jasna, i upravo to je ono što žulja šoviniste i razbijače tabli svih fela). Po mom skromnom mišljenju, citirana tvrdnja je šovinistička par excellence, mislim da nema potrebe da objašnjavam zašto. A i tako je šovinistički prepoznavati samo tuđi šovinizam. U toj se tvrdnji jasno ogleda sva priroda „kulturne strategije“ ovog ministarstva – kad nam već zle sile nisu dale da osvojimo (čuj, osvojimo! zadržimo!) sve „srpske zemlje“ i na njih proširimo srpski jezik i ćirilicu, mi ćemo, svima u inat, da se zatvorimo u svoj obor i u njemu tu ćirilicu da „štitimo“. I to je glavni razlog što odgovor PSMKI-ja Zlatoju Martinovu i meni nazivam „odgovorom“ – to nije nikakav odgovor, nego zbir običnih šovinističkih floskula, samo slatkorečivo formulisanih.

Mene što se tiče, ja ću i dalje čitati knjige i na ćirilici i na latinici (sa podjednakim guštom ako su dobre), i ništa me neće ubediti da knjige Danila Kiša, Borislava Pekića, Miloša Crnjanskog izbacim iz srpskog kulturnog nasleđa ako su štampane na latinici i u ono „totalitarno“ doba. Ako PSMKI želi da se tog nasleđa odrekne, to je njegova stvar, ali ne za moje pare, od kojih živi.

Autorka je književna prevoditeljka iz Beograda