Foto: Vojin RadovanovićKosovo odavno nije više najskuplja srpska reč nego najjeftinija. Koliko je postalo jeftina najbolje govori slika sa desničarskog skupa u petak „Stop nasilju nad Srbima na KiM“ kome je prisustvovalo tek nekoliko ljudi.
Desničari će reći da je to zato što su u poslednji čas odlučili da pomere skup na subotu, a pomerili su ga samo da bi ometali drugi skup – Srbija protiv nasilja. Kosovo s tim nema veze. Ono je samo još jednom postalo instrument u rukama režima za unutrašnje potkusurivanje. I to ne prvi put, a sigurno ne ni poslednji.
Samo aktuelnoj vlasti poslužilo je za potkusurivanje bezbroj puta. Poslužilo je kada smo na njega pokušali da pošaljemo šareni voz oblepljen posterima na kojima su slike fresaka (zanimljivo bi bilo saznati da li i dalje saobraća na alternativnoj ruti Kraljevo – Jagodina, pošto na prvobitno planiranu nikada nije stigao).
Poslužilo je i za barikade koje se svako malo postavljaju kada za unutrašnju potrebu treba upirati prstom u „zločince Haradinaja ili Tačija“ ili „ludaka Kurtija“ (nema ratnu prošlost, pa ne ispunjava kvotu za zločinački epitet).
Služilo je i za paradiranje Gazivodama koje nismo dali, ali ih sada više ne kontrolišemo. Branili smo nacionalni identiet braneći Kosovu pravo na pozivni broj, pravo na prijem u UEFA, FIFA, Međunarodni olimpijski komitet, pa zatim i Interpol, UNESKO, Savet Evrope…
Tvrdili su da vodimo sa 5:0 u pregovorima oko Kosova, dok smo ga istovremeno faktički po ko zna koji put gubili kada je ubijen Oliver Ivanović, a preostali Srbi naterani ognjem, mačem i bejzbol palicama da se priklone samo jednoj – (kvazi)Srpskoj listi.
Nije režim SNS-a, oličen u onom što kad priča o „Srcu Srbije“ u Briselu spava na podu i ne jede šnicle, prvi kome je Kosovo služilo za političko potkusurivanje – verovatno je samo poslednji.
Slobodan Milošević ga je čuvao za veliko finale krvavog raspada Jugoslavije, pokazujući da besmisleno prolivena krv u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini još uvek nije sva koja može da se istoči iz srpske mladosti.
Sadašnji režim mu je beskrajno zahvalan jer je slanjem vojnika u samoubilačke misije na Prokletije, iako je znao da sukob sa celim svetom može da se završi jedino kapitulacijom, omogućio da se danas preko priča o herojskim borbama na koti Košare nadograđuje kosovski mit i nastavlja da živi i kroz XXI vek. Nema veze što je i ta krv bila uzaludno prolivena, važno je da se (opet) ginulo, makar i uzalud.
Magla je nastavljena da se prodaje za unutrašnje političke potrebe i posle 2000. godine. Hvatali smo se za slamku preambule Ustava iz 2006. godine, jer valjda dok Kosovo imamo na papiru i mapama vremenske prognoze – to znači da je još uvek naše.
Razlupali smo dve godine kasnije u Beogradu Mekdonalds i zapalili američku ambasadu i Bajrakli džamiju misleći da ćemo time poništiti nezavisnost Kosova. Kad je sve propalo, uhvatili smo se za još tanju slamku – da neće biti nezavisno sve dok se u režimskim medijima naziva tzv. Kosovo. Papir trpi sve, a javnost izgleda još više od toga.
Za to vreme smo hladnjače sa leševima iz Batajnice i one koje smo survali u Dunav odlučili da gurnemo ne pod tepih, nego u što trajniji zaborav. Ako sebe uverimo da se nije dogodilo, onda nije – isto kao i sa Srebrenicom i svim drugim Miloševićevim krvavim pirovima iz devedestih. A kad nas tu i tamo poneki zalutali kostur podseti na ne tako davnu prošlost – odgovorićemo kontrabrojanjem, umanjivanjem tuđih i isticanjem srpskih žrtava, kao da će reciprocitet umanjiti bilo čiji zločin. Na svaki pokušaj katarze posućemo kofu mržnje i žuči, lečeći svoj bol negiranjem.
Ako u domaćim bioskopima ili na RTS-u ne prikažemo filmove poput „Quo Vadis, Aida?“ ili „Teret“ – verovaćemo da smo i dalje čisti pred samim sobom.
Tvrdićemo da je Kosovo srce Srbije, ali ćemo se prema njemu decenijama odnositi kao da je slepo crevo. U moderni Kosovski mit ugradićemo i da je tamo ostao samo onaj ko radi u državnoj službi ili onaj ko nema gde da ode.
Uspeće da nam ga ogade uveravanjem da tamo žive samo oni koji služe za klicanje: „Aco Srbine“, dok na kraju tako stvarno i ne bude.
S druge strane administrativne linije (kako tešeći sebe nazivamo granicu) ostaće već pomenuta šačica desničara – da brani južnu srpsku pokrajinu od opozicije i građana koji pokušavaju da prežale mrtvu decu iz „Ribnikara“.
Poslužiće Kosovo još koliko god da zatreba, dok se do kraja ne izliže i potroši u dnevnopolitičkoj upotrebi. Nema veze što posle više neće biti ni za kakvu upotrebu. Na posle više niko ni ne misli.
Autor je urednik u Danasu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
