Užice - apsurdgrad 1Ivana Pavićević, Foto - Privatna arhiva

Izboden surovim iglicama borova, nadvijenih nada mnom, budim se na vlažnoj travi. Zraci sunca mi izbijaju oči, a oko mene se oseća nasilan miris blata, alkohola, urina i duvana – ne nužno tim redosledom. Mandala. Mandala na zidu. Mural. Gde sam? Indija? Nema krava.

Jedva ustajući uočih da indijski zid pripada gradskoj biblioteci. Na ulaznim vratima bilo je najavljeno književno veče lokalnog satiričara. Na plakatu je pisalo: „Svaka namerno razbijena iluzija se plaća”[1]. Da nisam u deluziji? Nema ružičastih slonova.

Okrenuo sam se i pogled mi je pukao na sive, ogromne zgrade, asfalt, kamene i mermerne stepenice. Rekao bih da je na snazi komunizam. U Moskvi sam, 1930. godine, za vreme građenja socijalizma? Ali ne. Niti sam ja zidar, niti je ovo Rio de Žaneiro.[2]

Spuštam se niz stepenice nejednake širine i stižem direktno na glavni ulaz pozorišta. Na njemu piše: „Predstava Svinja se otkazuje. Igra Kokoška.” Da nisam na selu? Ali nema niti jednog stabla.

Sada sa dna trga levo od sebe vidim zgradu na čijem prvom spratu piše Beograđanka, na drugom Njujorker, na trećem Peking. Malo dalje stoji zgrada na kojoj piše Pariz, a do mene, poređane terase kafića definitivno liče na Sutomore. Pa ovi ljudi se zajebavaju! Nemoguće je snaći se, dobiti ili povratiti osećaj pripadnosti kada se ni sami građani nisu dogovorili kome pripadaju!

Sa moje desne strane preteći se nadvija moćan sivonja oblakoder. U trenutku zapažam da njegova vrata vode direktno u sam Pakao. Na vrhu zgrade postavljena su svetleća slova „hotel”, ali većina slova se pogasila te su, žarkom crvenom svetlošću, ostala da sijaju samo tri- „hel”. Moja znatiželja me žurnim koracima odvodi u Pakao računajući da tamo sigurno postoji odgovor.

Utrčavam u lobi i počinjem histerično da se smejem jer je Sartr oduvek bio u pravu – Pakao je zaista prazan. Tišina, mrak, hladnoća. Ispred mene se dovuče izmoreno lice nekakvog kelnera. Dok je mlatio belom krpom oko mene upitah: „Oprostite, gde sam?”

„Tražiš WC? Nije ti ovo javno kupatilo, nego hotel.”

„Ali gde su gosti, gde su recepcioneri?”

„Ovo jeste hotel, ali nema soba.”

„Pa kako je onda hotel?”

„Teoretski jeste, ali praktično nije. Soba ima, ali se ne izdaju.”

Izlazim iz Pakla i shvatam da stojim u podnožju masivnog spomenika Josipa Broza Tita.

„Treba da odeš odavde. Ako ne odeš, oni će te odvesti.”

„Koji oni, druže Tito?”

„Oni, građani. I ja sam nekada ponosno stajao nasred trga i grad je nosio moje ime, ali neki od njih istoriju čuvaju, a neki je menjaju. Ni oko toga ne mogu da se dogovore, pa su me privremeno, već trideset godina, sakrili iza muzeja.”

„Druže Tito, ali kako se grad sada zove?”

Josip Broz mi otpeva stihove: „Druže Tito bela lica, kad ćeš doći do Užica?”

„Užice! Dakle ja sam u Užicu?! A, izvinite, Druže Tito, recite mi, molim Vas, još samo ovo – gde se nalazi aerodrom?”

„Aerodrom je na Ponikvama, ali ne radi jer nemamo avione. Idi preko reke.”

I Tito ode iza muzeja. Počinjem da hodam kao sumanut ne bih li sačuvao jednu sivu ćeliju. Reka je, srećom, bila odmah pored.

Protrčah pokraj zgrade Progres koja sasvim jasno izgleda kao Regres, preko asfaltnog mosta koga zovu drveni, i kraj reke koju zovu Đetinja, jer su, kažu, Turci bacali đecu u nju.

Utrčavam u zgradu autobuske stanice, kao da sam svom snagom udario u zid. U zgradi je ista atmosfera, kao i u hotelu. Tišina, mrak i hladnoća. Gde su radnici? Gde su putnici? U prostoriji veličine kutije za belu tehniku sedi masna i brkata žena.

„Dobar dan”, pozdravih gospođu, „prvi autobus iz Užica za bilo gde – kada polazi?”

Brkata masna, i ne dižući pogled sa papira na kojima nije pisalo ništa, jedva mi odgovori: „Nema autobusa.”

„Ali, je li ovo autobuska stanica?” upitah sa knedlom u grlu.

„Autobuska stanica jeste, ali nemamo autobuse. Probajte na železničkoj, odmah pored.”

Ne pitam dalje. Vučem noge ispijenog mozga, dok mi se misli mešaju brzinom australijskog miša: Indija, deluzija, Rio de Žaneiro, Moskva, selo, Beograd, Njujork, Peking, Pariz, Sutomore, Pakao…

Hotel bez soba, aerodrom bez aviona, autobuska stanica bez autobusa… Apsurdgrad! Nije mi dobro.

Dok se penjem pustim stepenicama železničke stanice ne osećam više ništa. Dok stupam na peron – svejedno mi je. Sedam na klupu i ostajem tih i nepomičan par časova. Ništa se ne dešava.

Najzad, začujem jaku boju muškog glasa, narušenu blagim mumlanjem. Gospodin u elegantnom crnom kaputu, cipelama, košulji, perfektno ćelav, sa vidno visokim krvnim pritiskom oslikanim na rumenom licu, u rukama mu kesa sa par namirnica i „Biblija”, seda pored mene i skoro nečujno pita: „Čoveče, jesi li dobro?” Ne znam odgovor na to pitanje, pa i ne odgovaram. Tišina.

Gospodin ponovo pokuša nežno da me dozove: „Šta radiš ovde?” Reči se same izliše iz mene kao da daha više nemam: „Čekam voz iz Užica za bilo gde…” Tišina. „Sine“, on mi oprezno šapnu, „vozovi niti polaze iz Užica niti se zaustavljaju u njemu. Ko se rodi ili jednom dođe u Užice – taj više nikada iz njega ne ode.

Dok je svanjivao još jedan isti dan u Užicu, pitao sam se: „Ako onaj koji dođe ili se rodi u Užicu nikada iz njega ne ode, onda je jasno da sam ja Užičanin. Ali zašto se onda tako ne osećam? Zašto se ja u svom gradu osećam kao stranac“?

Autorka je glumica iz Užica

[1] Slobodan Simić, Aforizam

[2] Zlatno tele, Ilja Iljf, Jevgenij Petrov

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.