Borba za poslednji YU kiosk

I dok mu se u svetu odavno odaju priznanja na našim ulicama sve se ređe mogu videti ove oble, poliesterske i poliuretanske kućice, u kojima se prodavala štampa, pecivo, a neki su ih koristili i za male radionice.

Ko ima bolje pamćenje, seća se da su ovi kiosci služili za privremene policijske stanice, prodaju žetona, pa čak i krojačke radnje. Poslednji primerci u Zrenjaninu, mada ih još uvek ima i u ponekom drugom gradu, nalaze se kod zgrade Narodnog muzeja i čuvenog Malog mosta. I umesto da budu zaštitni znak ovog mesta, oba kioska, jedan dupli i jedan običan, propadaju. Onaj manji, crveni kiosk, najduže se nalazi na ovom mestu i služio je za prodaju hrane. Stariji Zrenjaninci sećaju se natpisa „Pompi“ jer se u njemu se prodavao ukusan pomfrit, posebno popularan zimi kada se trebalo ugrejati. Danas ovaj kiosk krasi natpis „Krofnice“ ali ne radi.

– To je nekad držala Miroslava, tako se zove vlasnica, prodavali su se prženi krompirići. Šta da vam kažem, sve je mirisalo i mamilo nas da čekamo u redovima. Odavno toga nema – objašnjava jedan Zrenjaninac u prolazu.

A na susednom, duplom crvenom kiosku zlatare i bižuterije, zatičemo otvorena vrata i vlasnicu koja ne bi da se slika, ni da priča, kaže da hoće da joj zatvore kiosk i odnesu ga.

– Jao, nemojte, molim vas ništa da me pitate. Stvarno mi je teško. Odavno vodim rat sa našom gradskom administracijom i inspekcijom, hoće da uklone kiosk. Ovde imam sto papira, dopisujem se s njima, žalim, ne dam se. Njima je to ruglo. Valjda treba nešto bolje ovde da osvane a ovo je, po meni, pravo remek delo. To je projektovao slovenački arhitekta i to su stvarno izdržljivi kiosci – kaže Borka Ćorić.

Kada je pre nekoliko decenija otvorila svoju radnju, ova Zrenjaninka imala je pune ruke posla. Žene su kupovale nakit i bižuteriju, popravljale oštećenja a danas toga jedva da ima.

– Nekad je potražnja bila velika, prodavala se italijanska bižuterija i ona pravljena kod nas po uzoru na nju. Sada više radim popravke i bušenje ušiju. A i to se promenilo, nekada niste mogli da zamislite da se stavlja u uši bilo šta sem zlata ili medicinskih minđuša a danas dolaze uglavnom sa kineskim minđušama – priča vlasnica Borka.

Kaže da je kiosk „K-67“ izuzetno izdržljiv, ali da su zbog provala morali da menjaju vrata i ojačavaju njegove otvore rešetkama.

– Imali smo provalnike, iako je ovo centar i sve je osvetljeno, preko puta je zgrada suda, a ovde je muzej, ništa nije vredelo. Obijali su nam krovni prozor, obijali su vrata, na kraju i izlog. Zbog tih šteta narušen je prvobitan elipsasti izgled njegovih stranica i prozora, po kojima je kiosk prepoznatljiv – kaže vlasnica Borka.

I dok se sudbina zrenjaninskih YU kioska ne zna, pre mesec dana mediji su preneli da se kiosk „K-67“ našao na Tajms skveru, u okviru jednog projekta u kome je služio kao di-džej kućica.

Da ovaj dizajn ima i danas odjeka potvrđuje i sajt K67.eu koji je još 2003. godine pokrenuo holandski Publicplan sa idejom da se objavljivanjem fotografija mapiraju i povežu mesta koja imaju sačuvan ovaj simpatični kiosk, ne bi li se sprečilo njegovo nestajanje.

Na sajtu se nalaze fotografije i podaci o sudbini preostalih primeraka ovog jugoslovenskog klasika, za koji se navodi da je „imao jedinstvenu ulogu u urbanom prostoru Istočne Evrope“.

Crveni kiosk, iako ga je bilo i u beloj i zelenoj boji, stigao je tokom svoje proizvodnje do ulica svih gradova Jugoslavije a mogao se naći i na ulicama nekadašnje Istočne Nemačke (Drezden), Poljske, Albanije, Slovačke. Kako je za očekivati, najviše kioska „K-67“ danas ima u Sloveniji, gde su se u pogonima fabrike „Imgrad“ u Ljutomeru nekada proizvodili.

U Beogradu skoro potpuno istrebljeni

Svi delovi Beograda su do devedesetih godina prošlog veka imali mnogobrojne crvene kioske u kojima se najčešće prodavala hrana, od viršli u kifli (hot dog) do pljeskavica i palačinki. Trenutno je od malobrojnih preostalih najpoznatiji crveni kiosk kod Pohorske ulice (kod okretnice autobusa broj 16) u kojem se prodaju pljeskavice.