Doživeti sto prvu

Pokretna, puna vedrine, dobro pamti sve važne detalje, počev od života u bosanskom mestu Visoko, gde je rođena za vreme Balkanskog rata, do boravka u Vojvodini, izbeglištva sa ćerkom posle Drugog svetskog rata u Beogradu, smrti supruga, pa do današnjih dana, kada s ponosom pokazuje svima slike petoro praunučadi. Sin sa porodicom živi u Novom Sadu, a ćerka sa porodicom u Kaliforniji.

Sama živi već 36 godina, ali nikada nije usamljena. Nije se mnogo oslanjala na druge, uvek na sebe, jer koliko god da ti je zbog nečega teško, kako kaže – sam sebi ipak najbolje možeš pomoći. Nije ni sanjala da će doživeti stotu, jer, kaže, najduže u familiji živeo je njen deda, 82 godine.

– Snaga je u nama samima, samo je treba naći. Kad mi je u životu bilo teško, nikada se nisam predavala, uvek sam nastojala tada radim nešto što me interesuje, jer tada čovek manje misli o lošim stvarima, a u isto vreme nešto radom stvori – otkriva baka Nadežda.

Doskora je šetala Tašmajdanom, a sobni bicikl vozi svakodnevno. Još sa šest godina mama ju je upisala na gimnastiku, kojom se aktivno bavila do udaje.

Već od pet sati ujutru, kad pogleda prve vesti na televiziji i emisiju o pravopisu, krene sa laganom fiskulturom pored otvorenog prozora. Čaša mlake vode i kašika meda dođe odmah zatim da pročisti organizam. Posle doručka, za užinu zna se – napitak od četiri vrste voća, kojim voli da ugosti svakog ko dođe u njen dom.

Ne vodi, kaže, mnogo računa o ishrani, jede i ono što je zdravo i ono što nije. Čokoladu voli više od svega. Kod lekara nije otišla poslednjih pet godina, povremeno joj dođe kardiolog da proveri kako joj radi srce, a od lekova uzima samo one za hipertenziju. Zbog toga se previše ne opterećuje, jednostavno živi. Ne sviđaju joj se previše oni koji „stalno nešto kukaju“.

– Normalno je da te ponekad nešto zaboli, ali ja kažem sebi – u redu, proći će i prođe – kaže.

Društvo voli, ali i svoju samoću. Vesela, puna optimizma, zna da se našali. Interesantno je da svih ovih godina koliko je u penziji nijednom nije posetila klub za penzionere, kaže da joj više prijaju priče mlađih, jer je godinama navikla da se druži sa decom. Njeni časovi jezika, ali jedno vreme i istorije znali su da budu super zanimljivi, a decu je motivisala da uče.

– Teško je dati savet današnjim roditeljima i nastavnicima kako da vaspitavaju i uče decu. Vreme je drugačije. Sad se izlazi po kafanama u ponoć, deca su pred mnogim izazovima. Ranije toga nije bilo. Bili smo skromni, ali i srećni. Znao se red, kad se šta radi. Današnji roditelji sve manje vremena provode sa decom, jer brinu o egzistenciji, moraju više da rade, ili su ostali bez posla pa su nervozni, a dete traži pažnju, da zna da ste tu za njega – priča ova stojednogodišnjakinja.

Recept za dugovečnost mnogi su davali, a baka Nadežda navodi misao koju je jednom pročitala a sa kojom se u potpunosti slaže:

„Samo savestan čovek može dugo da živi, jeste da on mnogo radi, ali njegov život je organizovan, pa ga nikakvi stresovi, panike i trzavice ne mogu slomiti.“

Uz priču o jednom životnom veku baka Nadežde i kolače koje je zajedno sa svojom dugogodišnjom gerontodomaćicom Ljiljom umesila, vreme prosto proleti.