Foto: M. Miljković

Prema viđenju Kuštrima Kolićija, reditelja i direktora NVO Integra iz Prištine, prednost treba dati pitanjima koja se odnose na nasleđe iz prošlosti, to jest na ratno nasleđe; pre svega, ratnim zločinima koje su počinile sve strane, zatim pitanju nestalih lica svih etničkih grupa kao i pitanju dokumentovanja i memorijalizacije.

– Za rad na ovim pitanjima mora postojati ozbiljan pristup, bez bilo kakvih kalkulacija ili oklevanja. Istovremeno, moramo uspostaviti političke institucije koje će se uzdići iznad sebe i čvrsto verovati u principe tranzicione pravde, kao i u vrednosti ispravnog suočavanja sa prošlošću. U protivnom, naša društva će i dalje biti izmanipulisana i predvođena radikalnom nacionalističkom retorikom, koja ima za cilj stalnu destabilizaciju naših zemalja – navodi Kolići.

Ismet Sijarina, reditelj i profesor filmske i TV režije na Fakultetu umetnosti u Prištini, smatra da obe strane čiji rad prate međunarodne institucije deluju na državnom nivou, kako bi uspostavile odnose između dve zemlje, zbog čega zaboravljaju da se fokusiraju na potrebe običnih građana.

– Naši lideri kontinuirano na tim sastancima vređaju jedni druge, umesto da pregovaraju o konkretnim sporazumima koji bi poboljšali naše živote. Nedavno su priznali da su čak imali i fizički sukob pred predstavnicima Evropske unije. Nije li to zabavno? Zamislite balkanskog lidera u normalnoj situaciji: on ili ona ne bi imao/la nikakvog značaja, njihova uloga bi izbledela a običan građanin bi time bio osnažen. Ali ko je zainteresovan da gleda film bez drame – konstatuje sa žaljenjem Sijarina.

On ističe da bi voleo da vidi da se na Kosovu stvara okruženje u kome će se svaki pojedinac osećati kao kod kuće, bez obzira kojoj nacionalnosti pripada. Sijarina kaže da je Srbija, dok je vladala Kosovom, propustila je to da uradi, jer je tretirala Albance kao građane drugog reda.

– Kosovo ne treba da napravi takvu grešku. Izgradnjom zajedničkog krova i prijateljskog okruženja za sve, možemo učiniti da se Srbi koji žive na Kosovu osećaju kao da žive u Srbiji. Svakodnevne prepreke treba otkloniti, a politika treba da bude orijentisana na individualne potrebe, umesto izgradnje koncepta koji promoviše državu iznad pojedinca – ukazuje Sijarina.

Prema mišljenju Agona Malićija, političkog analitičara, pisca i osnivača portala „Sbunker“ iz Prištine, do normalizacije odnosa ne može doći dok Srbija ne prihvati kosovsku nezavisnost, te dok ne podrži uspeh Kosova kao države. On ukazuje da su svađalački pristup Srbije i njeni pokušaji da podrije državnost Kosova načinili stvari gorim za sve, a naročito za zajednicu kosovskih Srba, jer se oni doživljavaju kao antidržavni element.

– To je našim elitama dalo sjajan izgovor da ne brinu o manjinama. Čak i da se problem nezavisnosti izuzme iz razmatranja, ne mislim da će Kosovo i Srbija postići bilo kakvu iskrenu normalizaciju odnosa bez pravog suočavanja sa prošlošću. Lično, iako se zalažem za normalizaciju, nikada neću gledati na Srbiju kao na normalnu ili prijateljsku državu, sve dok odbija da se suoči sa institucionalizovanim fašizmom i duboko ukorenjenim rasizmom uperenim protiv Albanaca, koji je meni i mojim sugrađanima oduzeo normalno detinjstvo. Sve dok ovo osećanje rasističke nadmoći nastavlja da živi u Srbiji, vidno u tabloidima i političkom govoru, možemo samo da se pretvaramo da smo uključeni u nekakav dijalog ili normalne odnose, ali to je sve krhko i površno – priča Malići.

Imer Muškoljaj, novinar, politički analitičar, kolumnista, aktivista civilnog sektora i glumac iz Prištine, takođe smatra da bi za Srbiju najpametniji poduhvat bio priznavanje kosovske nezavisnosti. On dodaje da bi to pomoglo i Srbiji i samom srpskom narodu i predviđa da će Srbija će to učiniti jednog dana, tako da što pre to bolje.

– Kosovo i Srbija mogu ozbiljno da sarađuju samo kao dve nezavisne države. Prihvatanje stvarnosti je neophodno. Bilo koje drugo rešenje neće biti uspešno. Srbija bi trebalo da preuzme odgovornost za sve zločine koje je režim Slobodana Miloševića počinio na Kosovu. Denacifikacija Srbije će biti dobra za ceo region. Takođe, građani Srbije i Kosova treba da se više upoznaju međusobno, kako bi se eliminisale predrasude. Ovo je posebno važno za mlade ljude – objašnjava Muškoljaj.

Prištinska novinarka Leonora Aliu navodi da je suočavanje sa prošlošću i sa njenim žrtvama osnovni preduslov za normalizaciju odnosa između Beograda i Prištine. Ona kaže da je od kada je dijalog otpočet pokrivala svaki pojedinačni sastanak, te da je bila skeptična gde će taj proces odvesti dve zemlje, jer niko nije govorio o žrtvama iz prošlosti. Ona podseća da je 13.000 ljudi ubijeno ili je nestalo tokom rata, a da se više od 1.500 – većina njih Albanci, ali i Srbi i Romi, još uvek vode kao nestali.

– Bol porodica i voljenih osoba traje čak 20 godina nakon rata. Ono što traže je pravda. Svedoci smo nekoliko potpisanih sporazuma od kako je dijalog započet, a većina njih nije sprovedena u praksi. Nijedan od njih se ne bavi glavnim razlogom, dok se predmeti ratnih zločina ne mogu procesuirati na kosovskim sudovima i zato počinioci ne mogu biti uhapšeni i suočeni sa pravdom. Pošto Srbija ne priznaje Kosovo, postoji toliko prepreka za saradnju pravosudnog sistema obe zemlje – obrazlaže Aliu.

Ona dodaje da bez suočavanja sa tim slučajevima i bez pravde za žrtve i njihove porodice ne vidi nikakvu nadu za bilo kakvu normalizaciju odnosa između dve zemlje. Prema viđenju Aliu, sporazum o saradnji između Državnog tužilaštva Kosova i onog u Srbiji bio bi ključ za otvaranje vrata koja bi pre svega dovela do više poverenja u dijalog između Kosova i Srbije, a zatim i produktivnosti.

Eroll Bilibani, filmski producent i fotograf iz Prištine, smatra da je narativ koji je izgrađen na nacionalističkoj ideologiji, podstaknut govorom mržnje, najveći je protivnik normalizacije odnosa. Zato je, prema njegovom mišljenju, pošten i depolitizovan pristup suočavanja s prošlošću hitno potreban.

– Sporadične i nepovezane inicijative vrlo su retke i ne mogu imati širi uticaj. Sprovođenje procesa normalizacije vrlo je komplikovano zbog trenutne političke situacije koja sadrži etnocentrične narative, a trenutni odgovor na to kako sprovesti proces normalizacije bio bi: povećana mobilnost i razmena mladih kako bi se osnažili kao svesni građani koji se mogu nositi sa društvenim preprekama – poručuje Bilibani.

On objašnjava da su susreti ključni za međusobno razumevanje te da će nas u suprotnom zastrašujuće doba „lažnih vesti“ dovesti do toga da govor mržnje postane norma u oba društva.

Florent Mehmeti, režiser i jedan od osnivača ODA teatra, poput nekoliko naših prethodnih sagovornika smatra da je suočavanje s prošlošću i snažno potkrepljivanje činjenicama koje ukazuju na to što se zapravo dogodilo, ključno za normalizaciju odnosa između Srbije i Kosova. Kako navodi, to bi stvorilo proces u kome bi se žrtve i porodice žrtava osećale ispunjeno, a kolektivna svest u Srbiji dovela bi do zvaničnog izvinjenja srpske države ljudima na Kosovu za ono što se desilo tokom devedesetih godina.

– Osećam da postoji puno nepoverenja, sumnje i zbunjenosti prema realnim događajima sa Kosova iz dugog perioda od 1989. do 1999. godine. To je rezultat konstantne politike koja negira zakon, etničko čišćenje, aparthejd, segregaciju i genocid srpskog državnog aparata tokom devedesetih godina. Srpski narod to ne treba da nosi na ramenima. Svedok sam iz prve ruke koji je sve to iskusio na sopstvenoj koži. Važno je da obični ljudi u Srbiji razumeju i priznaju činjenice, što bi sprečilo politički režim da iskoristi i prilagodi proces normalizacije odnosa. I Albanci su činili vrlo negativne stvari, ali srazmerno mnogo manje od zločina srpskog režima, koji je potpuno neuporediv – kaže Mehmeti i dodaje da upravo tendencija izjednačavanja zločina obe strane predstavlja drugu veliku grešku koja ne dopušta normalizaciju odnosa između Srbije i Kosova.

Besa Luci, glavna urednica portala Kosovo 2.0, takođe ukazuje da je izuzetno važno da srpska država prizna zločine koji su se dešavali na Kosovu tokom devedesetih godina, koji su doveli do rata 1997-99. godine. Prema njenim rečima, priznavanje zločina i nadoknada treba da dođe od strane vlade, ali je takođe važno i priznanje srpskog društva u celini.

– Mislim da bi to otvorilo put za uspostavljanje pravog okvira i procesa normalizacije, kao i za rešavanje drugih otvorenih i problematičnih pitanja između Kosova i Srbije. Ali, ako pravda nije uistinu zadovoljena, onda ćemo nastaviti da svedočimo pokušajima da se problematizuju forme istorijskog revizionizma i nastavka zategnutih odnosa – naglašava Luci.

Prema mišljenju Edin Alija, režisera sa Kosova, kosovska strana dosta radi na normalizaciji odnosa sa Srbijom i dodaje da, prema informacijama kojima raspolaže, to nije slučaj sa srpskom stranom. On poručuje da normalizacija osim političkih demagogija, ima i psihološku prirodu.

– Normalizovati odnose takođe znači prihvatanje nekog drugog i drugačijeg, što je u ovom slučaju najveći problem na kome treba raditi. Jedan tipičan primer ovoga jeste „Mirdita, dobar dan“ festival koji se održava i u Prištini i u Beogradu. Tokom posete umetnika iz Prištine u Beogradu je bilo protesta pa i pretnji umetnicima iz Prištine. To nije bio slučaj sa umetnicima iz Beograda kada su boravili u Prištini. Jako mali, ali značajan detalj – podseća Alija.

Bljerta Zaćiri, rediteljka iz Prištine, poručuje da bi Srbija, to jest njena vlada, trebalo da prihvati nezavisnost, da prizna genocid koji se na Kosovu dogodio i da prestane da se više bavi Kosovom.

– Bez toga je zaista nemoguće normalizovati situaciju. To je kao da ste imali nasilnog roditelja koji vas je fizički i mentalno uništio, i onda kada ste već jednom izašli iz tog traumatičnog iskustva, ne možete normalizovati stvari ukoliko roditelj ne želi da prizna svoja nedela i hoće i dalje da vas kontroliše. Jednostavno ne želite nekog toksičnog u svom životu – obrazlaže Zaćiri.

Azem Deliu, mladi kosovski pisac čija prva dva romana već imaju status bestselera, navodi da je za normalizaciju odnosa neophodno da Srbija zatraži oproštaj, uz ocenu da je reč o zemlji koja koja još uvek živi na poricanju, i to bi trebalo da se promeni, prvenstveno zbog nje same. On kaže da svet zna šta se desilo na Balkanu prošlog veka i da Srbija, pokušavajući da sebe predstavi kao žrtvu, u osnovi samu sebe čini smešnom u očima svakog ko poseduje zdrav razum.

– Želim da vas podsetim da je, kada je NATO bombardovanje završeno, Milošević tvrdio da je pobedio u ratu. Svaka porodica, bez obzira na nacionalnu pripadnost, ima pravo da traži pravdu za voljenu osobu koja više nije živa zbog oružja koje se koristilo u nacionalističke svrhe. Kriminalci treba da odgovaraju za ono što su učinili. Da li su oni Srbi? Jesu li Albanci? Ili Bosanci? Nije me briga. Ali svi znamo da je Srbija krajem prošlog veka bila šampion u kriminalu – tvrdi Deliu.

Dragiša Mijačić, direktor Instituta za teritorijalni ekonomski razvoj (inTER) i koordinator RG NKEU za Poglavlje 35, smatra da je put do normalizacije odnosa između Srbije i Kosova dug, i da na tom putu nema brzih rešenja. Prema njegovom viđenju, osnova za moguće pozitivne rezultate može biti postavljena menjanjem vokabulara i načina komunikacije političkih elita iz Beograda i Prištine.

– Svedoci smo da političari iz Srbije i sa Kosova ovo bitno pitanje svakodnevno koriste za mobilizaciju svojih glasača i radikalizaciju javnog prostora, ne vodeći računa kakve posledice to može izazvati u procesu pregovora. Ukoliko se želi postići sporazum, treba odmah prestati sa ovakvim načinom komunikacije – ubeđen je Mijačić.

Sa druge strane, Vasilj Adžić, multimedijalni umetnik, selektor i urednik programa North city jazz & blues festivala, misli da su se od pregovora koji su započeti 2013. godine svi već pomalo umorili.

– Kada se čovek umori, popusti koncentracija i onda je sve moguće. Mislim da svi, ali svi, treba da odu na neki odmor, pa kad se lepo odmore, ponovo u pregovore. Znači, prioritetni odmor – kaže Adžić.

Miljana Dunđerin, likovna umetnica i direktorka Privatnog kulturnog centra „Akvarijus“, ističe da Kosovo i Metohija nije nikada bilo dnevno-političko pitanje, već pitanje koje zadire i u istorijsko, duhovno, kulturološko biće više naroda koji vekovima na toj teritoriji žive. Dunđerin navodi da vremenom, na pomenutoj teritoriji, može da se zapaziti nekoliko različitih slojeva kulture, jezika, identiteta – pre svega srpski, pa potom turski, i, u novijoj istoriji albanski – koji su pokušavali da izbrišu jedan drugi, nadvladaju, ali uvek bezuspešno;svi oni se, međusobno, prepliću i čine bogatstvo i lepotu ovog prostora.

– Tu nije reč o mitu – Bogorodica LJeviška i Sinan Pašina džamija mogu se rukom opipati, oni su stvarni i realni, jedni do drugog, u istom gradu (Prizrenu).

Suviše smo mali da bismo mogli da budemo slobodni. Već dugo smo lutke na koncu kojim upravljaju političke elite iz Beograda i Prištine, a pre svega iz velikih svetskih prestonica: Brisela, Londona, Berlina, Vašingtona, Moskve. Mi već više od dve decenije ne odlučujemo o svojim sudbinama. Zato će se sudbina onih ljudi koji zaista ovde žive (nebitno da li su Srbi, Albanci, Bošnjaci, Goranci, Romi, Jevreji) odlučivati u nekim drugim centrima moći koji uopšte ne poznaju ni mentalitet, ni kulturno i duhovno nasleđe, niti realne muke ljudi koji ovde vekovima, jedni uz druge, žive i opstaju – priča Dunđerin.

Milena Cvetković, umetnica, učesnica brojnih umetničkih projekata i likovnih kolonija, poručuje da bi osnova svake dobro zasnovane zajednice i društvene situacije trebalo da podrazumeva prioritet moralnih vrednosti.

– Povući se u bezimenost ili siromaštvo ili s druge strane sa dijaboličnom nostalgijom kroz sebe samog dopustiti protok silama demoralizacije, te obezbediti sebi zonu komfora, nositi u sebi slomljenu egzistenciju, za nedarovitog čoveka nije nekakav potres. Što je čovek darovitiji i osvešćeniji ta vrsta pristajanja je problematičnija. Svedoci smo da se pogledi i odnosi prema svetu ne grade u interesu istine, već protiv loše savesti. Toliko je puta istina bila povređena, a sve drugo izvan istine podnosi se jako teško – tvrdi Cvetković.

Povezani tekstovi