Na vratima regala zalepila je Titovu sliku. Na stolu je stajala lupa uz pomoć koje je čitala novine kada sam je u decembru 2011. posetio.

Kad su Nemci ušli u Užice otac joj je rekao:“Žao mi je što nisi sin da me odmeniš u ovom ratu“.

– Ja sam vaspitana u tom duhu, da budem sin, da budem vojnik. Želela sam da budem borac i tako sam se i ponašala. Nisu partizani voleli da uz njih budu žene, iako su bili kobajagi napredni ljudi. Ha, ha, ha… Tu su u početku bili malo konzervativni. Bila sam desetar. Jedno vreme sam čak nosila puškomitraljez, sa prvih 13 žena sam postala oficir 1943. godine. Mi smo se borili za slobodu, pravdu, ravnopravnost, za jedan srećniji svet. Ja sam tada mislila da neće biti zlih, posle sam shvatila da to ne ide baš tako lako – pričala mi je Dana.

Sećala se i Užičke republike, pričala da joj je žao što država nije lepše obeležila 70 godina od uspostavljanja jedine slobodne teritorije u porobljenoj Evropi.

– Mi borci NOR-a smo danas zatvoreni za medije. Država je, uopšte, zatvorena od narodnooslobodilačke borbe. Već odavno su negde doneli odluku da se sve promeni. Ni Dan pobede nije više dan pobede, već Dan Evrope. Već su odustali da se diče pobedom nad fašizmom. Nego je izgleda Hitler pobedio. A naša država nas je izdala. Ja se ne osećam da živim u svojoj državi. Ona nije zaštitila moje dostojanstvo, kao borca, priznala je četnike kao antifašiste, iako su ratovali sa Nemcima rame uz rame, protiv nas, na svim frontovima, u svim ofanzivama. Četnici su streljali moje bliske rođake, da ne kažem da je Draža uveo zajedno sa ovim Dragoljubom Jovanovićem slovo Z – zastrašiti, zaklati – uveli su crne trojke u svim jedinicama. Javljali su preko Bi-bi-sija ko treba da bude zaklan. Meni je petoro iz porodice otišlo tako što su ih zaklali četnici. Tragedija je što su oni danas izjednačeni sa partizanima. To se radi po diktatu tog novog sveta, sve će da izmire, neće se znati ni ko je pobednik, ni ko je izdajnik. Kralj je 1944. pozvao četnike da se pridruže Titovoj vojsci, neki od tih su posle postali članovi centralnih komiteta, ali šta ćemo s onima koji to nisu učinili – pitala se Dana.

Kada je na nekoj akademiji u Centru „Sava“ tadašnji predsednik Boris Tadić pročitao da su sad „svi učesnici rata izjednačeni“, ona je bila tamo, i zanemela.

– Niko od nas prisutnih boraca nije mogao vazduha da uzme, jedino nas je povratilo kad je Miša Janketić izašao i na velikom ekranu se videla Titova slika, a on je aplaudirao… Tadić je već otišao, promarširao pored nas. To je opšte dodvoravanje toj novoj globalizaciji, tom Zapadu, koji je izdao i svoje koji su ratovali. Ja nisam sigurna da mi sad nismo u nekom neofašizmu – pričala mi je.

Kao primer navodila je promenu naziva ulica.

– Skinu ulicu Jeleni Ćetković! A nju su pretukli i streljali u logoru. Ja sam htela da protestujem, a pošto nisam drukčije mogla, setila sam se da dam čitulju za te drugarice koje su streljane na Banjici, u logoru, a tamo je streljan i jedan dečak, Kokan. Izašlo je u Politici. Napisala sam u čitulji „zločinci i izdajnici“, pa su me svi iz tog oglasnog odeljenja molili da promenim te reči, iako sam iz svog džepa platila 10.000 dinara. Napisala sam onda umesto onog zločinci i izdajnici – bednici i jadnici. Molila me ta njihova šefovica, jer, kazala mi je, Nemačka drži Politiku, pa će izgubiti posao – sećala se Dana.

Pričala je da ni nekada nije bilo lako biti narodni heroj.

– Sada nas vređaju, a nekada se toliko zahtevalo od nas. Ljudi su verovali da možeš sve da im uradiš. Dovedu bolesnika pred bolnicu i jave da moraš da izvršiš uticaj da ga prime. Onda, da smestiš dete u obdanište… Govorila sam – ja hoću, ali moja moć nije tolika koliko vi mislite – govorila je Dana Milosavljević.