Kako je i pre 20 godina Trepča bila političko pitanje? 1

Najveći rudnik olova i cinka u Evropi, rudarsko-metalurški kombinat Trepča, više od dve decenije je predmet spora i obostranog svojatanja Srbije i Kosova, o čemu svedoči i tekst u Danasu iz 2000. godine, kada su se u sukobu oko vlasništva nad industrijskim kompleksom u blizini Kosovske Mitrovice našle SR Jugoslavija, dve frakcije kosovskih Albanaca i grčka kompanija Mitilineos Holding.

„Trepča je izuzetno politički osetljiva i biće potrebne godine ulaganja da se oživi“, rekao je tadašnji zamenik šefa misije Misije Ujedinjenih nacija za civilnu upravu Gerhard Fišer u razgovoru sa dopisnikom Fajnenšenel tajmsa.

Sa 23.000 zaposlenih, razmeštenih u 40 rudnika i fabrika, Trepča je bila jedna od najvećih kompanija u „velikoj“ Jugoslaviji, pa je čak devastirana i smanjena bila potencijalni izvor značajnih prihoda Srbije i međunarodnog faktora, na primer.

„SRJ smatra da je njeno pravo na Trepču ostalo neokrnjeno, pošto je, shodno Rezoluciji 1244, Kosovo i dalje deo Jugoslavije. Misija UN, opet, smatra da ima deo prava upravljanja nad Trepčom, jer su njome upravljala državna preduzeća, nad kojima je Misija UN u celini preuzela kontrolu“.

Oko eksploatacije bogatih rezervi olova, srebra i cinka trveli su i Albanci.

„Radnici i inženjeri, radnici sa Kosova smatraju da oni treba da upravljaju Trepčom, dok grupa Albanaca koju predvodi zamenik ministra finansija u privremenoj Vladi Kosova, inače blizak bivšem vođi OVK Hašimu Tačiju, smatra da je Trepča i dalje državna svojina, s tim što se njen novi vlasnik zove (buduća) „država Kosovo“, a ne Srbija. Istovremeno, oni se protive svakoj privatizaciji, jer smatraju da bi njome bio umanjen uticaj „države Kosovo“ na eksploataciju rudnika“.

U opštu polemiku oko toga čiji su rudnici, od kojih je najstariji (Stari Trg), bio operativan još od rimskog doba, uključen je bio i krupan strani kapital.

„Najzad, na Trepču polaže izvesna prava i grčka firma Mitilineos Holding, koja se smatra suinvestitorom od sredine devedesetih godina“, pisano je pre 20 godina.

U takvim okolnostina, ustupanje upravljanja nekom drugom licu ili državi tretirano je kao zgodan način da se razveže Gordijev čvor.

„Svesna osetljivosti svakog arbitrarnog rešenja oko vlasništva, Misija UN se opredelila za raspisivanje međunarodnog tendera, na kojem bi bile ustupljene koncesije firmama s najboljim ponudama. Međutim, potencijalni interesenti i investitori se uzdržavaju od učešća na konkursu, jer nemaju garancije da će koncesije biti poštovane i po prestanku privremene uprave UN“, preneo je Danas, uz najavu osnivanja američko-francusko-švedskog konzorcijuma čiji je posao bila izrada elaborata o potrebnim ulaganjima.

Šesnaest godina kasnije, nakon upravljanja od strane kosovske Agencije za privatizaciju, tokom koje je gigantu pretila likvidacija, usvojen je Zakon o Trepči kojim kombinat postaje Akcionarsko društvo Trepča AD, pri čemu je 80 odsto akcija pripalo Vladi Kosova, a preostale zaposlenima.

I tu nije bio kraj. Pre nešto više od 12 meseci, ondašnji predsednik kosovske Skupštine Kadri Veselji potpisao je odluku kojom je ovaj kombinat postao 100 odsto vlasništvo Kosova.

“Zakon o Statutu Trepče nije ništa drugo do otimanje srpske imovine”, reagovao je tom prilikom srpski predsednik Aleksandar Vučić, i tada i sada ključni pregovarač naše zemlje u dijalogu sa vlastima iz Prištine o mnogim nerešenim pitanjima.

Drugu stranu je pak isprovocirala izjava portparolke Evropske unije Maje Kocijančič da je „EU kao pomagač uvek bila jasna da dnevni red u dijalogu određuju Beograd i Priština“.

“EU je izgubila kompas, Trepča nije otvoreno pitanje između Kosova i Srbije, i narod Kosova i njegove institucije ni u jednom trenutku neće dozvoliti stvaranje lažnih tema koje su jasno usmerene ka podeli Kosova”, bio je komentar tadašnjeg premijera Kosova Ramuša Haradinaja na temu statusa Trepče, čiji se delovi nalaze u srpskom i u albanskom Kosovske Mitrovice.

Izradu sadržaja podržala Ambasada SAD u okviru projekta “Digitalizacija arhive Danasa”. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD.