Španija je čudesna zemlja, ali nije zemlja čuda 1Staša sa suprugom i decom Foto: Privatna arhiva

U oktobru 2010. godine preselila sam se iz Srbije u jedno malo mesto u okolini Barselone. Mesto se zove Kornelja de Ljobregat (na katalonskom, Cornellà de Llobregat).

Do mog preseljenja u Španiju došlo je nakon završetka osnovnih studija na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.

Naime, obrazovanje sam nastavila na poslediplomskim studijama na Univerzitetu Pompeu Fabra u Barseloni.

Međutim, posledisplomske studije nisu predstavljale jedini razlog zbog koga sam se odlučila na preseljenje. Preselila sam se i zbog svog tadašnjeg dečka, a sadašnjeg supruga.

U poslednje vreme, kada razgovaram sa poznanicima o svom dolasku u Španiju, rado se pozivam na priču o Alisi u zemlji čuda. Tada poredim moj život u Srbiji sa vremenom koje je Alisa provela kraj reke, u poznatom okruženju i u društvu svoje sestre.

S druge strane, odluka da nastavim studije u inostranstvu bila je nalik na Alisinu odluku da prati belog zeca koji je nosio starinski, džepni sat. Radilo se o uzbudljivoj, ali rizičnoj odluci, udaljavanju od poznatog i želji da se upustim u avanturu.

Sam dolazak u Španiju, pak, dugo mi je izgledao kao padanje niz zečiju rupu.

Španija je čudesna zemlja, ali nije zemlja čuda 2
Foto: Privatna arhiva

Naime, mesecima sam se osećala kao da mi je neko izmakao tlo pod nogama. Sem toga, imala sam utisak da sam okružena časovnicima čije su se kazaljke strahovito brzo okretale, i to unapred.

Država u koju sam se doselila 2010. godine nalazila se u vremenu ispred onoga u Srbiji. Još uvek je tako.

Po mom mišljenju, špansko društvo se nalazi u vremenu ispred onoga u Srbiji jer su građani Španije spremniji da prihvate različitost, a manje skloni da sude onima koji su različiti od njih.

Recimo, većina građana ima pozitivan odnos prema osobama različite seksualne orijentacije, a pripadnici LGBT zajednice uživaju visok stepen slobode u Španiji.

S druge strane, Španija je država koja još uvek ne uspeva da odgovori na brojna unutrašnja politička pitanja, aktuelna decenijama, kao što je nezavisnost Katalonije i Baskije.

Sem toga, politički diskurs je često ostrašćen i isključiv (na primer, koaliciona vlada koju čine dve stranke levice se u javnosti neretko naziva „komunističkom” i „čavističkom”).

Na kraju, još uvek izostaje spremnost svih političkih činilaca da se suoče sa tamnom stranom Španskog građanskog rata i pristupe otvaranju masovnih grobnica u kojima se nalaze republikanski borci.

„Život počeo onog trenutka kad je osećaj padanja iščezao“

Preseljenje i početak mog života u inostranstvu nisu se vremenski sasvim podudarili. Život u inostranstvu počeo je onog trenutka kada je osećaj padanja iščezao, a ja sam prestala da se bavim satovima i kazaljkama.

Život je počeo onda kada sam se ponovo našla na čvrstom tlu, suočila se sa brojnim izazovima i zatvorenim vratima i bila primorana da dođem do ključa kojim se otvaraju bar jedna od tih vrata.

Jasno, bilo je raznih prepreka na putu do tog ključa. Od nedovoljnog poznavanja dva službena jezika koja se govore u Barseloni – španski i katalonski – do nestabilnih ekonomskih prilika u zemlji, prepreke su se nizale jedna za drugom.

Neke od njih sam preskakala, neke pomerala, ali nijednu nisam pokušala da izbegnem. Na sreću, pred zatvorenim vratima nisam bila sama, za razliku od Alise.

Španija je čudesna zemlja, ali nije zemlja čuda 3
Foto: Privatna arhiva

Međutim, sama sam donela odluku da probam kolač čiji je slatki ukus trenutnog uspeha činio da iznenada porastem, ako ne u tuđim očima, u svojima sigurno. Takođe sam se sama nosila i sa oporim ukusom napitaka koji su me, odbijanjem, razočaranjem i očajem, s vremena na vreme činili manjom nego što sam to mogla da prihvatim.

Pa ipak, iako u „moru suza”, naučila sam da plivam. Suze su mi čak i pomogle, donevši me do vrata koja sam, posle mnogo učenja i stručnog usavršavanja, uspela da otključam.

Kada sam ih otvorila, zadivila su me čuda koja su se krila iza tih vrata. Boje su mi se činile življim i toplijim nego inače. Možda zaista i jesu bile življe. Jer, pre nego što sam posegla za kvakom, dok sam živela u Srbiji, bila sam kćerka, sestra i studentkinja. S druge strane, u Španiji sam otvorila jedna nova vrata i postala supruga, majka i zaposlena osoba.

„Španiju sam počela da doživljavam naročito čudesnom tokom moje dve trudnoće“

Za Španiju volim da kažem da je čudesna zemlja. Mnogo je razloga za takvu tvrdnju, od izuzetno blage, mediteranske klime u delu zemlje gde ja živim, do sistema zdravstvene zaštite koji je besplatan za sve građane, bez obzira na njihov položaj u društvu.

Španiju sam počela da doživljavam naročito čudesnom tokom moje dve trudnoće. Razlog je bio taj što ni u jednom trenutku nisam imala potrebu da posetim privatnog doktora. Sem toga, u ovoj zemlji je epiduralna anestezija besplatna, a očevi, skoro po pravilu, prisustvuju rođenju svoje dece. Sobe za porodilje u državnim bolnicama su jednokrevetne, dok u svakoj sobi postoji pomoćni krevet ili kauč za oca. Ukoliko želi, otac može da prespava i ostane uz porodilju i bebu tokom boravka u porodilištu.

„Neki su mislili da sam iz Sibira“

Većinu osoba koje sam sretala dok sam gradila svoj život u toj zemlji zanimalo je odakle dolazim. Ja sam odgovarala da sam iz Srbije. Mnogi od njih su razumeli da sam iz Sirije ili Sorije. Neki su mislili da sam iz Sibira.

Bilo kako bilo, sve bi se osobe, bez izuzetka, prijateljski nasmešile nakon što bi dobile moj odgovor. Neke od njih su, posle osmeha, nestajale u tami, poput Češirskog mačka. Pa ipak, ja sam nastavljala svojim putem, okružena njihovim osmesima. U trenucima kada sam se osećala najusamljenijom, ti osmesi su najjače sijali.

S druge strane, rado sam se družila i često su me poznanici u Španiji pozivali na proslave. Kad god sam mogla, ja sam se odazivala. Neretko su to bile proslave poput čajanke ludog šeširdžije. Tamo sam sedela okružena ljudima kako iz Srbije, tako i iz drugih zemalja. Nisam pravila pitanje odakle je ko. Interesovalo me je samo to ko će zanimljiviju priču ispričati i ko će me važnijoj lekciji naučiti.

Španija je čudesna zemlja, ali nije zemlja čuda 4
Foto: Privatna arhiva

Moji poznanici i prijatelji koje sam upoznala u Španiji naučili su me da nijedna država, pa ni njihova, nije zemlja čuda jer čuda postoje samo u nama. Upravo oni su doprineli tome da se moj život promeni nabolje jer su me približili onome što nazivam „dva P”: pragmatičnosti i pozitivnijem pogledu na život, u odnosu na onaj koji je svojstven ljudima u Srbiji.

Naime, Špance smatram pragmatičnima jer mahom usvajaju ona znanja koja su potrebna njihovom društvu, znanja koja im olakšavaju ostvarivanje materijalnog boljitka i doprinose lagodnijem životu.

Takav stav je u suprotnosti sa idejom da je važnije baviti se poslom koji voliš i za koji pokazuješ sklonost, a koja je, čini mi se, još uvek široko rasprostranjena u našem društvu.

U mom slučaju, nakon što sam prihvatila njihov stav, prestala sam da (pokušavam da) se bavim novinarstvom i utabala sebi jedan novi put u profesionalnom smislu. Taj put me je vodio ka oblasti digitalnog marketinga, gde danas radim kao pisac komercijalnih tekstova, odnosno kopirajter.

Konačno, Španci su poznati po vedrom duhu, ali je pozitivan pogled na život i druge ljude ono što mene oduševljava više od samog duha. Recimo, u Španiji postoji izreka Lo prometido es deuda, a koja znači da je obećanje dug koji treba da se ispuni. Ova izreka mi se jako dopada jer govori o važnosti date reči i potrebi da ne ostane sve na rečima. Ona je, bar donekle, u suprotnosti sa našom izrekom po kojoj je „obećanje ludom radovanje”, a koja ukazuje na nizak nivo poverenja koje imamo jedni u druge.

Španija je čudesna zemlja, ali nije zemlja čuda 5
Foto: Privatna arhiva

Tako sam iz prve ruke saznala da se na mnogim mestima bele ruže još uvek farbaju crvenom bojom. Širom planete, kraljevi i kraljice (bez) srca i dalje presuđuju bez suđenja. Karte su i dalje spremne da napadnu, glave se saginju da ne bi bile odrubljene. Baš kao u Alisinom snu.

Pa ipak, za razliku od Alise, ja se nisam probudila ni iz kakvog sna, niti sam se ponovo našla na obali reke, kraj najmilijih. Razlog je jednostavan. Nisam usnila život u inostranstvu da bih uopšte mogla da se probudim.

Zato ni ne priželjkujem povratak na obalu reke, to jest u Srbiju, bar ne zasad. Uostalom, da bi uopšte bilo moguće vratiti se u našu zemlju, potrebno je prvo napustiti je, otići, a ja Srbiju nikad ne bih mogla da napustim. Kao što sam na početku teksta istakla, ja sam se preselila.

Za kraj, ukoliko se možda baš Vi nalazite pred mogućim preseljenjem u inostranstvo, volela bih da Vas podsetim na jednu stvar. Zečevi jesu plašljivi, ali beli zečevi ne donose strah, već sreću. Zato, bio Vaš zec zabrinut zbog prolaska vremena ili ne, nosio on starinski sat ili ne, ako protrči pored Vas, ne propuštajte priliku za sreću.

S druge strane, ukoliko Vaše preseljenje bude nalik na padanje niz zečiju rupu, neka Vas bar na dnu rupe dočekaju mnoga vrata, odnosno mogućnost izbora.

A kad budete morali da rastete i smanjujete se da biste došli do ključa koji otvara vrata i pruža priliku, neka Vam rast i smanjenje pomognu da ustanovite sopstvenu veličinu. Kroz novu zemlju ne treba da koračate ni manji ni veći nego što jeste.

Što se tiče mačkova koji se pojavljuju i iščezavaju u trenu, njih ima uvek i svuda. Ne brinite zbog njih, dok god Vam budu upućivali osmehe koji i u tami sijaju.

Ukoliko se, pak, u nekom trenutku i sami nađete na „čajanci ludog šeširdžije”, ne sakrivajte se ispod nečijeg šešira. Slušajte priče drugih da biste ih upoznali. Ispričajte sopstvenu priču. Nekome će sigurno biti zanimljiva. Neko će sigurno želeti i Vas da upozna.

Konačno, dok drugi budu pokušavali da bele ruže ofarbaju u crveno, Vi uradite suprotno. Crvene ruže pretvorite u bele, tako što ćete podići belu zastavu kada god se osoba naspram Vas zacrveni od besa ili stida.

I, najvažnije od svega, ne zaboravite da, gde god se nalazili, niste Vi u zemlji čuda. Zemlja čuda je u Vama.

Negativni aspekti života

Španija, ipak, nije zemlja čuda. Drugim rečima, postoje brojni negativni aspekti života u ovoj zemlji. Jedan od najozbiljnijih je, po mom mišljenju, nespremnost obrazovnog sistema da pozitivno odgovori na potrebe koje iskazuju roditelji dok podižu decu. Jedna od njih je potreba za boljom usklađenošću školskog kalendara i onoga na radnom mestu.

Na primer, dok roditelji najčešće imaju pravo na dve nedelje godišnjeg odmora u avgustu, u Kataloniji deci raspust počinje 20. juna, a završava se 12. septembra (u ostalim provincijama nedelju dana ranije). Zimski raspust im traje od dve do tri nedelje, a Uskršnji deset dana. Pritom, svaka škola ima na raspolaganju tri neradna dana godišnje koje zaposleni biraju po slobodnom nahođenju, a tokom kojih deca nemaju nastavu.

Konačno, iako se tokom decembra i jula organizuju aktivnosti da deca ne bi ostajala sama kod kuće, kao što su letnja i zimska školica, te aktivnosti se dodatno naplaćuju. S druge strane, dovođenje dece u školu sat vremena pre početka nastave, da bi roditelji stigli na posao, košta približno 6 evra na dan.

Za kraj, svi oni roditelji koji iz nekog razloga ne mogu da dođu po decu u školu kada se nastava završi, u obavezi su da telefonskim putem obaveste direktora. Čak i u tom slučaju, imaju pravo da zakasne najviše 15 minuta. Ukoliko stignu kasnije, direktor poziva policiju.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.