Foto M.P. Grad ZrenjaninU potrazi za odgovorom kako su u tranziciji prošli sindikalni aktivisti, koliko su ostajali bez posla i ko sve dobija otkaz u Zrenjaninu, skoro da nema saglasnosti ko bi o toj temi progovorio.
Zrenjaninskom tržištu rada tranzicija je donela manje sindikalnog organizovanja, male plate i izostanak svake rasprave i dijaloga o položaju radnika u privatnom sektoru.
– Nama se kao sindikatu obraćao značajan broj žena koje su radile u lokalnim trgovinama i trafikama, imale su ozbiljne probleme sa radnim uslovima i zaradom, kao i kršenjem radnih prava. Ipak, to nisu bile sindikalne aktivistkinje. U privatnim firmama nema sindikalnog organizovanja, a žrtve su skoro po pravilu nespremne da o tome govore. Bio je jedan slučaj sindikalnog aktiviste u Domu učenika, koji je trpeo nekorektan odnos pretpostavljenog zbog čega je na kraju dao otkaz, ali on ne želi da govori o tome. Slično je bilo skoro u Radijatoru, ali od tih ljudi je nemoguće saznati detaljem objašnjava Dušan Kokot, poverenik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Vojvodine.
Najpoznatiji slučaj u kome su kompletan sindikat i radnici ostali bez posla je zrenjaninska Jugoremedija. To se dešavalo u periodu njene privatizacija, a prvi otkazi počeli su 2004. godine. Tada je kompletan Samostalni sindikat Jugoremedije i skoro 300 radnika postalo meta menadžmenta.
– Nakon protesta radnika i pokretanja tužbe za raskid ugovora zbog loše privatizacije, menadžment se svetio tako što je svake godine, pozivajući se na zakon, proglašavao 10 odsto zaposlenih tehnološkim viškom. Nove radnike su zapošljavali preko drugih firmi u sistemu, Remevite i Luksola, a posle su osnovali i svoj sindikat. Svi, od 274 radnika koji su stavili potpis na tužbu, su bili meta. Mi iz sindikata smo prebačeni u servis, lepša reč za poslove đubretara, a plate su nam bile smanjene 60 odsto dok nisu naterali ljude da odu, priseća se Branislav Markuš, nekadašnji sindikalni aktivista Jugoremedije, danas aktivan u Zrenjaninskom socijalnom forumu. On kaže da ga zabrinjava što ni nakon 15 godina situacija nije bolja.
– Situacija je gora. O radnim pravima se ne raspravlja. Niko organizovano ne priča o uslovima rada. Najgore prolaze žene i ne samo da u privatnim firmama ovde nema sindikata, već su radnici stalno kažnjeni smanjivanjem plate. Oni jedva preživljavaju sa prihodima koji su na granici minimalca i time im je potpuno urušeno dostojanstvo, kaže Markuš.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
