Ilustracija Foto: FreeImages / Jason Morrison

Podsetimo, Maksimoviću se stavljalo na teret da je 9. maja 1992. u popodnevnim satima u mestu Repovac, opština Bratunac, zajedno sa još nekoliko nepoznatih pripadnika Vojske Republike Srpske (VRS), iz grupe zatočenih civila bošnjačke nacionalnosti, izdvojio Salkić Husu, Salkić Nezira i Salkić Omera, odveo ih iza parkiranog kamiona šlepera, nakon čega su iz neposredne blizine iz automatskih pušaka pucali u njih i ubili ih. Dok je Salkić Huso još davao znake živlota, Maksimović mu je prišao i nožem ga preklao.

Maksimović se istog dana oko 14 časova u mestu Glogova, zajedno sa nepoznatim pripadnikom VRS, puputničkim vozilom kretao iza autobusa preduzeća VIHOR iz Bratunca, kojim je upravljao Mlađenović Jefto, koji je stao radi preuzimanja svedoka „VS-3“ i njeno troje dece dok je za njima išao njen suprug Šaćirović Mujo u nameri da uđe u autobus. Maksimović je izašao iz putničkog vozila i iz automatske puške ispalio rafal u pravcu Šaćirović Muje koji je na licu mesta preminuo.

Dalje, Maksimović je istog dana u Repovcu, zajedno sa nepoznatim pripadnikom VRS protivzakonito zatvorio svedokinje „VS-1“ i „VS-2“, naredivši im da uđu u putničko vozilo, da bi ih potom odveli u šumu iznad Milića, gde je silovao svedokinju „VS-1“, da bi ih zatim držali u ropstvu preteći da će ih ubiti ako ne budu postupale po njegovim naređenjima, pa je tako svedokinju „VS-1“ odveo u svoju kuću u mestu Milići, zaključao je u sobu na spratu kuće, i tokom noći ulazio u sobu i ponovo je silovao, da bi je narednog dana, 10. maja, pustio.

Sudsko veće, na čijem je čelu sudija Vladimir Duruz, od olakšavajućih okolnosti našlo je da je Maksimović u vreme izvršenja krivičnih dela imao oko 20 godina, kao i da ima porodicu. Kao jednu od otežavajućih okolnosti, sudija Duruz je istakao način na koji je ubijen Huso Salkić. Sudija Duruz je, između ostalog, naveo da su iskazi svedoka „obojeni različitim činjenicama“, ali da svedočenja uveravaju veće da je Maksimović, koji je prisustvovao izricanju presude, počinilac ovih krivičnih dela.

Ovom presudom je potvrđen zahtev zamenika tužioca za ratne zločine, Bruna Vekarića, koji je u svojim završnim rečima upravo zatražio 15 godina zatvora za Maksimovića. Vekarić je tada rekao da je Tužilaštvo za ratne zločine van svake razumne sumnje dokazalo da je Maksimović, koristeći ratne okolnosti i svoj tadašnji položaj, grubo prekršio pravila međunarodnog prava i ponašajući se potpuno bezobzirno, primenjujući silu i pretnju, ubio bošnjačke civile i silovao jednu žensku osobu.

Inače, Maksimović je u drugom predmetu – koji se vodi odvojeno – optužen takođe za ratne zločine.

Dobra regionalna saradnja

Sudski postupak protiv Dalibora Maksimovića predstavlja dobar primer saradnje Srbije i BiH u procesuiranju ratnih zločina, koja je intenzivirana nakon što su Tužilaštvo za ratne zločine Srbije i Tužilaštvo BiH 2013. godine potpisali Protokol o saradnji u progonu počinilaca krivičnih dela ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i genocida. Ovaj predmet je srpskom Tužilaštvu ustupilo Tužilaštvo BiH, s obzirom na to da Maksimović, koji je državljanin Srbije i sa prebivalištem u našoj zemlji, nije bio dostupan organima BiH.

Povezani tekstovi