Navršava se 21 godina od početka NATO bombardovanja SR Jugoslavije 1Foto: EPA/ SASA STANKOVIC

Bombardovanje SRJ trajalo je 78 dana. U intervenciji NATO, teško je uništena infrastruktura zemlje, a žrtve nikada nisu pobrojane.

Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, u NATO napadima poginulo je 754 ljudi, 454 civila i 300 pripadnika oružanih snaga. Drugi izvori pominju višestruko više cifre, od 1.500 do 2.500 hiljada.

Iako je najavljivala, ni država nije zvanično “ izbrojala“ žrtve. Bombardovanje je okončano 9. juna 1999. potpisivanjem Kumanovskog sporazuma, koji je predviđao povlačenje jugoslovenskih snaga bezbednosti sa Kosova, razmeštanje NATO i uspostavljanje UNMIK, civilne misije UN. Slobodan Milošević je to proglasio pobedom.

Do bombardovanja je došlo nakon što je tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević odbio ponuđeno rešenje Zapada za zaustavljanje nasilja na Kosovu.

Masakr u Račku, bio je „kap koja je prelila čašu“.

Američki posrednik Ričard Holbruk sa Miloševićem se video koji dan pre početka bombardovanja, pozvao ga da prihvati ponudu iz Rambujea, po kome bi Kosovu bila vraćena autonomija, uz mogući referendum o nezavisnosti, OVK se razoružala, a mirovne snage i NATO se rasporedili na to područje.

Milošević je odbio, što je dovelo do intervencije zapadne vojne alijanse. NATO je prve večeri napao ciljeve u okolini Beograda.

Tokom bombardovanja je počinjen niz zločina. Tako je 12. aprila u bombardovanju putničkog voza u Grdeličkoj klisuri stradalo deset ljudi. U granatiranju kolone izbeglica kod sela Madan poginulo je 70 ljudi. U granatiranju RTS 23. aprila je ubijeno 16 radnika državne televizije. U Surdulici je poginulo 20 civila, a među njima 12 dece.

Niš je 7. maja zasut kasetnim bombama koje su ubile 17 civila. NATO je 7. maja pogodio zgradu kineske ambasade u Beogradu, gde su poginula tri kineska novinara, što je izazvalo protest Pekinga. NATO se izvinio, tvrdeći da je reč o nenamernoj greški. Tokom bombardovanja Srbije, NATO avioni izveli su 38.000 letova, većinom napadajući vojna postrojenja, fabrike i skladišta oružja u okolini Beograda, Niša i Novog Sada. Bombardovano je i nekoliko vojnih ciljeva u Crnoj Gori.

Bombardovanja nije bilo pošteđeno ni Kosovo, a oružane snage tadašnje SRJ i Srbije su u tom periodu izvršile masovne zločine nad kosovskim Albancima. Već 1998. godine, pre NATO bombardovanja, sa Kosova je bilo proterano oko 350 hiljada, a do kraja juna 1999. srpske snage proterale su više od 800 hiljada Albanaca. Više od 80 odsto ukupnog broja stanovnika na Kosovu, odnosno 90 odsto kosovskih Albanaca bilo je u to vreme isterano iz svojih domova.

Prema podacima kosovskih i pojedinih međunarodnih organizacija, silovanja i drugi vidovi seksualnog nasilja korišćeni su na Kosovu kao oruđe rata i sredstvo sistematskog „etničkog čišćenja“. Hjuman rajts voč tvrdi da slučajevi silovanja nisu bili retka ni izolovana dela koja su počinili pojedini pripadnici srpskih snaga, već su korišćeni smišljeno kao sredstvo zastrašivanja stanovništva, iznuđivanja novca od porodica i progona.

Srpske vlasti su sistematski prikrivale dokaze o ubistvima uklanjanjem tela, njihovim premeštanjem iz masovnih grobnica, spaljivanjem i uklanjanjem ili zamenom odeće i ličnih stvari da bi se otežao proces identifikacije. U maju 2001. srpska vlada, pod rukovodstvom ubijenog premijera Zorana Đinđića, objavila je da je kamion pun leševa Albanaca (ukupno 86 tela) bačen u Dunav u Srbiji tokom rata na Kosovu.

U julu 2001. srpske vlasti su objavile da su pronašle još četiri grobnice u Srbiji, s ukupno 1.000 leševa kosovskih Albanaca. Kao svedok na suđenju osmorici policajaca za zločine nad albanskim civilima tokom masakra u Suvoj Reci, 1998. godine, Dragan Karleuša, penzionisani inspektor MUP Srbije, posvedočio je da u Srbiji ima još grobnica sa posmrtnim ostacima Albanaca i da iz jezera Perućac nisu još izvađena sva tela koje je srpska policija ubacila za vreme NATO bombardovanja.

Do sada je oko 800 posmrtnih ostataka Albanaca pobijenih i pokopanih u masovne grobnice po Srbiji ekshumirano i vraćeno porodicama.

Nakon potpisivanja kumanovskog sporazuma, srpska vojska, policija i država se povukla, proterani Albanci su se vratili na Kosovo, koje je napustilo više od 100 hiljada Srba.

„Suđenje“ u Beogradu

Zbog ratnih zločina tokom NATO bombardovanja, pred Okružnim sudom u Beogradu septembra 2000. suđeno je najvišim zapadnim političarima i komandantima zapadne alijanse. Optužnica od 183 strane čitana je duže od tri sata i u njoj je navedeno da je u NATO bombardovanju ubijeno najmanje 503 civila, 240 pripadnika Vojske Jugoslavije i 147 policajaca. U Palati pravde stajalo je prazno 14 stolica za optužene, kojima su po službenoj dužnosti dodeljeni advokati iz Jugoslavije.

Da su oni ozbiljno shvatili svoj angažman, pokazuje i b ranilac britanskog premijera Tonija Blera, advokat Vojo Beslać, koji je novinarima tada rekao da je pismeno pokušao da kontaktira klijenta, ali da nije dobio odgovor.

Među optuženima su bili: tadašnji predsednik SAD Bil Klinton, američka državna sekretarka Madlen Olbrajt, ministar odbrane SAD Vilijem Koen, britanski premijer Toni Bler, šef britanske diplomatije Robin Kuk, generalni sekretar NATO Džordž Robertson.

Tadašnji francuski predsednik Žak Širak, šef francuske diplomatije Alan Rišar, nemački kancelar Gerhard Šreder, šef nemačke diplomatije Joška Fišer, bivši generalni sekretar NATO-a Havijer Solana i bivši glavnokomandujući NATO-a za Evropu, američki general Vesli Klark. U brzom sudskom postupku, koji je trajao dva-tri dana, proglašeni su krivim i osuđeni na po 20 godina zatvora Vrhovni sud je oktobra 2000. ukinuo presudu i vratio je Okružnom sudu na ponovno suđenje. Ponavljanja nije bilo, pošto je 2001. okružni javni tužilac odustao od optužnice.

Zločin u Maloj Kruši

Prvih dana vojne intervencije NATO protiv SRJ, na Kosovu su počinjeni brojni zločini. Među najtežim je u selu Mala Kruša pored Prizrena, u kome je ubijeno 114 Albanca. Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, Vojska Jugoslavije i Posebne jedinice policije počele su 25. marta 1999. ofanzivu protiv OVK u selima između Prizrena i Orahovca: Bela Crkva, Celina, Velika i Mala Kruša.

Više od 500 meštana Male Kruše sklonilo se u vinograde i šumarke iznad sela. U akcijama vojske i policije, koje su usledile ubijeno je više od 100 meštana. „Dana 26. marta srpske paravojne, vojne i policijske snage zajedno sa seoskim Srbima okružuju stanovnike. Ženama i deci se naređuje da odu u Albaniju, dok su muškarci, stari, mladi i dečaci, mučeni i prisiljeni da uđu u kuću na koju je pucano i koja je zapaljena. Šest ljudi je uspelo da se spase ove tragedije. Ranjeni su ubijeni dok su pokušavali pobeći. U ovom masakru ubijeno je i nestalo 112 muškaraca, a nakon povratka iz Albanije, ubijeno je 12-godišnje dijete koje je upalo u mine koje su Srbi postavili u selu“, ispričala je Špresa Šehu, meštanka Male Kruše prošle godine. Selo je ostalo gotovo bez muškaraca, a posle rata postalo je poznato po ženama koje proizvode i prerađuju povrće i prodaju ga na tržištu, podseća turska novinska agencija Anadolija. Tela većine ubijenih nisu pronađena.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.