Foto: Medija centar

Smatram da mi kao društvo još uvek nismo dovoljno učinili da prevaziđemo teret ratnih dešavanja, da odgovorne privedemo pravdi, da žrtvama obezbedimo reparacije, da utvrdimo tačne okolnosti njihovih stradanja i da na taj način priznamo patnju koju su preživele. Jačanje nacionalizma ni jednoj državi u regionu ne ide u prilog jer ono dodatno zaoštrava i opterećuje ionako krhke odnose. Nažalost, nasleđe zajedničke prošlosti je i nakon više od dve decenije od završetka sukoba dominantno obeležje odnosa država koje su nastale raspadom Jugoslavije. Bolja budućnost sigurno neće moći da se izgradi sa pozicije nacionalizma, već isključivo priznavanjem sopstvene odgovornosti za događaje iz prošlosti, kako bismo konačno kao društva krenuli napred – ističe u razgovoru za Danas Ivana Žanić, direktorka pravnog programa Fonda za humanitarno pravo (FHP), koja od aprila 2018. koordinira pravnim timom FHP-a.

Inače, Žanić se timu FHP-a pridružila još 2012. godine kao istraživačica na projektu „Kosovska knjiga pamćenja“, da bi posle nekoliko meseci započela rad na projektu „Dosijei, potraga za počiniocima ratnih zločina“, a od 2015. je koordinatorka tog projekta. Diplomirala je na Pravnom fakultetu u Beogradu, a master rad odbranila na temu „Komandna odgovornost u jurisprudenciji međunarodnih tribunala“ na beogradskom Fakultetu političkih nauka.

* Kako je došlo do toga da osuđeni ratni zločinci predaju na Vojnoj akademiji, poput Vladimira Lazarevića, da su funkcioneri vladajuće koalicije, poput Veselina Šljivančanina i Nikole Šainovića, da Ministarstvo odbrane promoviše njihove knjige, poput Nebojše Pavkovića, da se Ratko Mladić direktno javlja iz haškog pritvora?

– To je dobro pitanje. Odgovor bi mogao da leži u tome da više nema politike uslovljavanja koja je postojala dok je Haški tribunal imao mandat da procesuira najodgovornije za počinjene ratne zločine. Naime, s prestankom rada Tribunala krajem prošle godine, na pravosuđu Srbije je ostalo da istražuje i procesuira odgovorne za zločine počinjene tokom ratova devedesetih. Međutim, stiče se utisak da nacionalno pravosuđe nema snagu da se uhvati ukoštac sa tom obavezom. To je naročito primetno poslednjih godina, kada se broj suđenja za ratne zločine značajno smanjio. Tako da kada s jedne strane imate mali broj optužnica za ratne zločine i to isključivo protiv direktnih počinilaca, a s druge političare koji ratne zločince smatraju herojima i braniocima srpskog naroda, onda dobijete društvo u kojem je normalno da osoba koja je osuđena za najteže zločine na Kosovu predaje pravila ratne veštine studentima na Vojnoj akademiji.

* Svedoci smo sve manjeg podizanja optužnica za ratne zločine. I ove optužnice koje se podižu su ustupljene iz BiH. Takođe, od 2014. nije podignuta nijedna optužnica za zločine na Kosovu. Šta se dešava sa radom Tužilaštva za ratne zločine?

– Želela bih da podsetim da nije uvek situacija u radu Tužilaštva za ratne zločine bila ovako loša. Početkom 2000-ih se činilo da će postupci u Srbiji ići uzlaznom putanjom. Tada se, na primer, sudilo za zločine na Ovčari, u Zvorniku, Bijeljini. To su sve značajni predmeti jer su obuhvatali veliki broj optuženih i žrtava. Međutim, poslednjih godina je primetna stagnacija u procesuiranju ratnih zločina. Trenutno se pred sudom u Srbiji vodi samo 12 postupaka za ratne zločine, od kojih u dva predmeta suđenje traje 10 godina. FHP, kao jedina nevladina organizacija u Srbiji koja prati sva suđenja za ratne zločine, svedoči o tome da Tužilaštvo ne komunicira sa zainteresovanom javnošću. Tužiteljka za ratne zločine, Snežana Stanojković, ne daje izjave za javnost, Tužilaštvo više nema osobu koja je zadužena za komunikaciju sa medijima, a na sajtu gotovo da nema nikakvih informacija koje bi bile od značaja za javnost. Ne želim da verujem da je zatvaranje za javnost rada Tužilaštva politička odluka koja će ići u smeru da u Srbiji više nema suđenja za ratne zločine. To ni u kom slučaju ne bi išlo u prilog Srbiji na njenom putu ka EU niti u procesu jačanja vladavine prava.

* Nedavno je Evropski parlament usvojio rezoluciju u kojoj se žali zbog kontinuiranog poricanja genocida u Srebrenici od nekih pripadnika srpske vlasti, te se naglašava da je priznavanje genocida u Srebrenici osnovni korak na putu Srbije ka pristupanju EU. Zašto država Srbija ne želi da prizna da je u Srebrenici počinjen genocid?

– Politika Srbije u odnosu na srebrenički genocid se menjala tokom godina. U početku je to bilo potpuno ignorisanje, zatim je usledilo formalno izražavanje saosećanja sa porodicama ubijenih, da bismo u poslednje vreme ponovo u javnosti slušali o tome da je u Srebrenici počinjen „strašan, veliki i užasan zločin“. Mislim da je nedopustivo da premijerka države koja pretenduje da postane članica EU otvoreno ne priznaje presude suda koji su osnovale Ujedinjene nacije. Podsećam da je pred Haškim tribunalom u nekoliko predmeta utvrđeno da je u Srebrenici počinjen genocid a ne „veliki zločin“. Srbija ima obavezu da poštuje presude tog suda kao i da prihvati činjenice koje su pred tim sudom utvrđene.

* Šta očekujete od tzv. Specijalnog suda za OVK?

– Osnivanje Specijalnog suda vidim kao dobar korak napred u cilju utvrđivanja činjenica o događajima koji obuhvata izveštaj Dika Martija. Međutim, ono što vidim kao potencijalni problem u radu tog suda jeste što on nema jaku podršku društva na Kosovu, što podseća na situaciju u Srbiji u vreme kada su stizali zahtevi Haškog tribunala za izručenje optuženih pred tim sudom. Da bi Specijalni sud ostvario svoju svrhu potrebno je da on ima nedvosmisleni legitimitet, odnosno da u društvu postoji konsenzus o potrebi njegovog postojanja. S druge strane, u Srbiji već četiri godine nema nijedne optužnice za zločine na Kosovu. U tom smislu je potrebno da i Srbija i Kosovo učine sve što je u njihovoj moći da ojačaju domaća pravosuđa koja će biti sposobna da sude za ratne zločine u skladu sa najvišim evropskim standardima. Nijedan ad hoc sud ne može da oslobodi odgovornosti redovne pravosudne organe da postupaju u skladu sa svojim nadležnostima, odnosno da efektivno istražuju i kažnjavaju ratne zločine.

* Stejt department je zabranio ulazak u SAD Goranu Radosavljeviću Guriju zbog sumnje da je odgovoran za ubistvo trojice braće Bitići 1999. Iako je predsednik Vučić nekoliko puta najavljivao da će slučaj biti rešen, ništa se nije desilo. Zašto Radosavljević nije procesuiran?

– Već dugi niz godina slušamo da je rasvetljavanje ubistva trojice braće Bytyqi prioritet u postupanju Tužilaštva za ratne zločine i da je ono uslov za jačanje saradnje između SAD i Srbije. Uprkos najavama, skoro 20 godina ne znamo ko je naredio i izvršio ta ubistva. Zabrana ulaska Gorana Radosavljevića Gurija u SAD vidim kao još jednu jasnu poruku vlastima Srbije da konačno ozbiljno shvate zahteve američkih vlasti da se reši ubistvo trojice njihovih državljana. Volela bih da u najskorije vreme vidim vladavinu prava na delu – da institucije Srbije ozbiljno istraže navode o umešanosti Gorana Radosaljevića u ova ubistva – bez obzira na njegovu bliskost s vladajućom strankom. Tek tada ću prihvatiti uveravanja političara da je Srbija ozbiljno napredovala na svom putu ka EU i da je reformisala svoje institucije. Do tada, FHP će u svakoj prilici zahtevati od institucija Srbije da prestanu da štite saradnike vlasti i da istraže sve navode koje bi dovele do otkrivanja odgovornih za ubistvo braće Bytyqi.

REKOM nam je neophodan

* Koliko nam je potrebna Regionalna komisija?

– REKOM nam je neophodan. Osnivanje međudržavne komisije koja će popisati i utvrdi okolnosti stradanja i nestanka žrtava ratova na prostoru bivše Jugoslavije je od neprocenljivog značaja. Time će se konačno staviti fokus na žrtve, čuće se njihov glas, biće utvrđene okolnosti stradanja kao i okolnosti pod kojima su osobe nestale. U sudskim postupcima, kako pred Haškim tribunalom tako i pred domaćim pravosuđima regiona, nisu utvrđene niti je bilo moguće utvrditi činjenice o ubistvima ili nestancima svih žrtava sukoba na Balkanu. Zato je važno da države zajedničkim snagama prikupe i objedine svu dostupnu dokumentaciju o stradanjima na prostoru bivše Jugoslavije. Do sada se pokazalo da nijedna država samostalno nema kapacitet da objedini te podatke. U tome nam može pomoći regionalna saradnja. Zajedno možemo mnogo više da doprinesemo neponavljanju zločina i pomirenju u regionu.

Moramo izvući zajedničke lekcije iz prošlosti

* Ima li nade za pomirenjem i suočavanjem s prošlošću u regionu?

– Ima nade za suočavanje sa prošlošću i pomirenje u regionu. Iako se čini da smo već dugo zaglavljeni u tom procesu, ipak postoje i primeri veoma dobre saradnje, recimo nevladinih organizacija, mladih i umetnika u regionu. Ne slažem se s političarima da na prošlost treba da zaboravimo i da se okrenemo budućnosti. Bez jasnih stavova o tome šta se desilo u prošlosti, ko je za određene događaje odgovoran, ko su žrtve i na koji su način stradale ne možemo razmišljati o zajedničkoj budućnosti. Moramo izvući zajedničke lekcije iz prošlosti i učiti iz njih kako ne bi došlo do ponavljanja događaja s kraja 20. veka. Ako ne zbog nas, onda barem zbog budućih generacija.

Povezani tekstovi