Foto: Wikipedia

Ostalo je nejasno kako pravno nepostojeća firma uplaćuje plate i doprinose zaposlenima i honorarcima i po kom osnovu.

Ova pitanja postavili smo direktorki Tanjuga Branki Đukić i dobili kratak odgovor da „u Tanjugu nema zaposlenih“ i da ti zaposleni kojih nema „radna prava ostvaruju u skladu sa Zakonom i potpisanim ugovorima“.

Iako je premijer Aleksandar Vučić pre tačno godinu dana stavio paraf na odluku o gašenju najstarije novinske agencije kod nas, prema podacima sa portala fairpress.eu, ministarstva i druge državne ustanove su za devet meseci, po raznim osnovana, uplatila više do 135 miliona dinara na račun te zvanično nepostojeće agencije.

Pitanja o finansiranju Tanjuga iz budžeta kao i o tome kako ime likvidirane firme još uvek nije izbrisano sa spiska Agencije za privredne registre, odnosno zašto se još uvek vodi kao javno preduzeće, uputili smo na adresu Vlade, ali nismo dobili nikakav odgovor. Jedino su iz Ministarstva kulture i informisanja odgovorili da su „2. decembra 2015. godine zaključili ugovor i preneli Tanjugu 20.731.758 dinara, na ime svih neisplaćenih zarada i drugih primanja koja su zaposleni ostvarili po osnovu rada, i svih dospelih obaveza koje se odnose na poslovanje Javnog preduzeća do 31. oktobra 2015. godine“. Oni dodaju da su se od tog datuma ponašali u skladu sa Odlukom Vlade o pravnim posledicama prestanka rada agencije Tanjug.

„Ministarstvo kulture i informisanja nema saznanja o načinu ostvarivanja radnih prava zaposlenih u agenciji Tanjug“, piše u odgovoru našem listu.

Predsednica Sindikata novinara Srbije Dragana Čabarkapa kaže za Danas da su oni „izrazito bili za to da se Tanjug ne privatizuje“. Ona naglašava da u većini evropskih zemalja postoje nacionalne novinske agencije, što je i Tanjug trebao da ostane.

– Mi u ovom trenutku, iako smo imali sindikat novinara u Tanjugu, nemamo nikakvu informaciju šta se događa sa njihovim zaposlenima. Ne možemo da uspostavimo nikakvu komunikaciju kako bi saznali da li oni ostvaruju svoja zakonom zagarantovana prava. Opet, oni koji nisu sposobni da zaštite svoj lični interes nisu u mogućnosti da štite ni javni interes – kazala je Čabarkapa.

Ona smatra da je veliki problem u srpskim medijima nepostojanje sindikata koji bi štitili prava zaposlenih, jer nema slobodnih medija bez slobodnih novinara, a slobodni su oni novinari koji ostvaruju sva prava koja imaju medijski radnici u zemljama sa demokratskom tradicijom.

Slično razmišlja i Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), kaže za Danas da je nezvanično saznao da su novinari Tanjuga zaposleni na osnovu ugovora koji se obnavlja svakih mesec dana na osnovu kojih im se isplaćuju zarade.

– Ostvarivanje radnih prava je jedno od ključnih pitanja kada danas govorimo o Tanjugu, pored zakonskih prepreka. Pitanje statusa onih koji rade u pomenutoj agenciji je nešto što se često baca u drugi plan, a zapravo je suštinsko pitanje. Javnost treba da bude obaveštena kakva su profesionalna prava radnika u mediju koji faktički ne postoji, finansira se iz državnih izvora, a da se pritom ne zna ništa osim onoga što se povremeno objavi u pojedinim medijima – smatra Obradović.

Arandarenko: Ugovori o delu loše rešenje

Profesor ekonomskog fakulteta Mihail Arandarenko kaže da, ukoliko su tačna saznanja predsednika NUNS-a da zaposleni u Tanjugu nemaju trajne ugovore, već ugovore o delu, to je loše po njih.

– Ugovor o delu nije ugovor o radu, to je kao kad odete kod nekog da se šišate. Glavna razlika je u tome što kada imate ugovor o radu, onda imate prava po Zakonu o radu. Ta prava po ugovoru o delu jednostavno nemate, ali pretpostavljam da zaposleni u Tanjugu nemaju drugog izbora – rekao je Arandarenko.