Foto: Fonet/ Božidar Petrović

Doživotni zatvor, bez uslovnog otpusta, znači „smrtnu kaznu na rate“, koju neki kriminolozi smatraju surovijom od smrtne kazne. Takva kazna je sama sebi svrha, jer ništi najvažnije ciljeve specijalne prevencije, koji su, inače, još uvek predviđeni Krivičnim zakonikom kao osnovni u sklopu posebne svrhe kažnjavanja, premda se Nacrtom izmena Krivičnog zakonika najavljuje da će se ta svrha menjati, objašnjava za Danas Nataša Mrvić Petrović, naučna savetnica Instituta za uporedno pravo u Beogradu i profesorka na doktorskim studijama prava Pravnog fakulteta Union, razloge zbog kojih se protivi nameri vlasti da u krivični sistem uvede kaznu doživotnog zatvora bez mogućnosti otpusta za najteža krivična dela.

Svoj negativan stav o ovom pitanju iznela je i preko peticije Beogradskog centra za ljudska prava pridruživši se velikom broju kolega profesora, sudija, advokata… Nataša Mrvić Petrović više od dvadeset godina istraživanja efikasnosti sistema krivičnih sankcija prenela je u brojne naučne članke i tri knjige: „Moć i nemoć kazne“ (koautorski sa dr Đorđem Đorđevićem), „Kriza zatvora“ i „Alternativne krivične sankcije i postupci“.

Kako je rekla za Danas, nije iznenađena što se kazna doživotnog zatvora bez mogućnosti otpusta uvodi pod obrazloženjem da je to peticijom tražilo više od 150.000 ljudi.

– Izmenama Krivičnog zakonika se uvek pristupa ad hoc, pod pritiskom ‘punitivne javnosti’, koja se redovno zalagala, pa se i sada zalaže za što oštrije kažnjavanje učinilaca najtežih krivičnih dela. Zato ne treba da čudi što nadležno ministarstvo pravde u nedostatku drugih argumenata u prvi plan ističe brojnost potpisnika peticije kao odlučujući razlog donošenja ‘paničnog zakonodavstva’ kojim odgovara na zahteve dela javnosti koja podržava predloge Fondacije „Tijana Jurić“, kaže Mrvić Petrović.

Drugi argumenti, dodaje ona, očigledno nisu mogli biti istaknuti.

– U odsustvu jasnog i celovitog strateškog kriminalnopolitičkog opredeljenja za sprečavanje kriminaliteta u Srbiji, zaklanjajući se za grube statističke pokazatelje o stanju kriminaliteta u Srbiji i dajući podršku potpisnicima peticije Fondacije „Tijana Jurić“ zbog njihove brojnosti, nadležno ministarstvo građanstvu indirektno priznaje da kriminološkim istraživanjima nije provereno da li je, prema stanju kriminaliteta u Srbiji u ovom trenutku, neophodno uvođenje doživotne kazne zatvora i kakvi se efekti tih zakonskih izmena očekuju, ističe Mrvić Petrović.

Jedan od argumenata ljudi koji se zalažu za uvođenje doživotne kazne bez otpusta je i da se na taj način osobe sprečavaju da ponove delo zbog kojeg su i osuđeni. Nataša Mrvić Petrović se načelno slaže sa ovim argumentom, tvrdeći da zatvorska izolacija zaista onemogućava osuđenog da vrši krivična dela u odnosu na građane.

– Ali, to ne isključuje rizik da osuđeni, koji je svestan da će samo mrtav izaći iz zatvora, ne izvrši neko krivično delo u zatvoru, tim pre što nema druge teže kazne kojom bi mogao dodatno da bude kažnjen. Ono što se zaboravlja jeste da je izvršenje kazni doživotnog zatvora povezano sa značajnim ekonomskim i socijalnim troškovima, koji će dodatno opteretiti državni fiskus. Trebalo bi imati u vidu da osuda na doživotni zatvor poništava bilo kakav korektivni efekat kazne, jer onemogućava žrtve ili oštećene krivičnim delom da ostvare pravo na naknadu štete od učinioca. Da se ne govori o negativnim uticajima dugotrajnog zatvaranja na ličnost učinioca, ističe ona.

To neće biti jedine posledice koje bi država trebalo da uračuna ukoliko planira da usvoji ove izmene Krivičnog zakonika. Kako je Nataša Mrvić Petrović navela u jednoj od svojih knjiga, Evropski sud za ljudska prava je u nizu odluka zauzeo stav da se uvođenjem u nacionalno zakonodavstvo doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta postupa suprotno članu 3 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda.

– Kako se kazna doživotnog zatvora na današnjem stepenu razvoja civilizacije u evropskom kulturnom prostoru nikada ne uvodi sa idejom da će osuđeni zaista provesti ceo ostatak života iza zatvorskih rešetaka, u slučaju da treba onemogućiti učinioce teških krivičnih dela da ponove zločin, države postupaju tako što uvode posebne uslove za puštanje na uslovni otpust osuđenih na doživotni zatvor, pa je tako moguće da se se zahteva da osuđeni na doživotni zatvor mora u zatvoru provesti minimalno 10 godina (Belgija) pa sve do 30 godina (Estonija). To je, verovatno, rešenje koje bi i Srbija mogla da sledi, ako je uopšte i potrebno uvoditi doživotni zatvora, predlaže Mrvić Petrović

Izvesnost ili visina

* Zbog čega mislite da uvođenje ovako oštre sankcije neće delovati preventivno na potencijalne izvršioce ovih krivičnih dela?

Kriminolozi su, još od Franca Lista jednodušno uvereni u to da je dobra socijalna politika najbolji način prevencije kriminaliteta. Pominjem Lista zato što je njegov prevedeni udžbenik krivičnog prava bio prvi koji se početkom XX veka koristio u Srbiji. Bez obzira na tu okolnost, pomenuta ideja Franca Lista danas, izgleda, nije popularna u Srbiji. Rezultati kriminoloških istraživanja do sada nikada nisu potvrdili hipotezu da oštrije kažnjavanje ostvaruje značajan efekat na planu generalne prevencije. Dobro se zna da se potencijalni učinioci više plaše izvesnosti primene kazne (bilo koje), nego težine kazne, inače bi duga praksa javnog izvršenja telesnog sakaćenja i smrtne kazne do sada opametila čovečanstvo, zar ne? Stoga se ne može očekivati da će uvođenje doživotnog zatvora ostvariti željene efekte na planu generalne prevencije.

Povezani tekstovi